Kada umisliš da je okean - Gradac

Nije mi dugo trebalo da se odlučim na novu letnju avanturu!

Moj Brđanac mi je predložio da bi trebalo da dođem na ostrvo zvano Martha`s Vineyard (Martini vinogradi) preko leta i pri tom zaradim neki dolar!

Pogovotu što je na Floridi sada ravno paklu, 40 pa i preko Celzijusa! Koliko god to lepo vreme nekom prijalo, nama koji smo odrasli u četiri sezone nedostaju sneg i kiše.

Našeg Brđanca svi znaju i poštuju. Još jedan dokaz kako smo mi Valjevci posebna sorta ljudi.

Let Majami-Njujork-Boston, pa onda trajektom do Edgartowna.

Uzbuđenje, nervoza, sve je to bilo uzalud jer ovo je možda nešto najlepše što mi se desilo.

Samo ostrvo se nalazi u state of Massachusetts, jednoj od prvih američkih kolonija, na onoj hladnijoj strani Atlantskog okeana. Ovaj deo SAD je poznatiji kao New England (Nova Engleska). Dva sata vožnje od Bostona i nekih 3-4 sata od Njujorka.

Na samom ostrvu ima nekoliko gradića.

Prepuno je ribe i morskih plodova, jastoga od po dva kila.

Čuvena po gustoj čorbi od školjki, preukusna i odlična protiv mamurluka (ako joj se doda malo limuna)

Lokalci tokom leta rade sezonski po restoranima, neki i po dva posla jer klijentela koja ovde odmara ima vrlo dubok džep i zna kako svoj novac da troši.

Senatori, bivši predsednici, gotovo ceo Holivud, zverke sa Wall Streeta (pa čak i oni snobovi koje lokalci jedva čekaju da im nešto novo smisle ne bi li ih udarili po džepu) ovde letuju, piju vino,uživaju, jedre po okeanu. U stvari, slobodno mogu reći - ovde letuje cela Amerika.

Neverovatno iskustvo. Po prvi put se direktno srećem sa pravim američkim mentalitetom, middle i bogatom klasom. Polo majice, jutarnji časovi tenisa, partije pokera i naravno večere pored lokalne luke u najskupljim restoranima… Aristokratija.

Nisu fanovi Đokovića. Kažu da je dripac. A ja im se smeškam kada pokupi sve trofeje na njihovim terenima.

Gotovo da ne postoji kuća na kojoj se ne vijori američka zastava. Vole svoju zemlju. Poštuju je i svesni su da njihova Vlada radi suprotno od interesa običnih, malih, normalnih građana. Politika je kurva, neko reče. Naročito u vreme izborne kampanje. Mislim da je i njima svega dosta. Ne zamaraju se da glasaju i ne zanima ih ko će da pobedi.

Četvrti jul je veliki praznik i tada svi izlaze na ulicu da gledaju paradu.

Veterani kažu da su im Srbi prijatelji. A vrlo često psuju Bila Klintona koji je odobrio bombardovanje. I znaju da se u našem okruženju to ime ne sme spomenuti. A gle čuda, Klintonovi poseduju kućerinu sa 12 soba.

Meg Rajan, Bil Marej, Kejt Ričards,Lady Gaga slobodno se šetaju ulicama Edgartowna. Niko ih ne maltretira. I ne zamaraju se dodatnim publicitetom. Ljudi su svesni svoje popularnosti, vrlo su ljubazni ako ih neko zamoli za fotografiju. Na kraju dana i oni su samo ljudi.

Dođi malo u Beograd da vidiš kad Jelena Karleuša zablokira pola grada jer jelte ona je neka zvezda u zemlji seljaka.

Sledeće nedelje dolazi i najmanje popularna ličnost - Predsednik Obama sa porodicom. Kažu svi, spremite se na Tajnu službu da zablokira i jedinu ulicu što imamo!

Cene kuća prava sitnica. Vlasnik kuće u kojoj stanujem, kaže da i neke zabačene kućice po ostrvu vrede oko pola miliona dolara. Nedeljna renta za odmor prelazi $1500.

Dejv živi ovde više od 30 godina. Došao je samo na sezonu i ostao ceo život.

Video je 37 puta bend Rolling Stones, obožava da kuva i kaže kako bi trebalo da prestane da puši. Ima ćerku koja leti radi ovde, a njegova supruga radi u bolnici i kao šankerica u golf klubu.

A kuće… Bajo moj…Kao dvorci iz romana o Hari Poteru. Prostrane, sa velikim travnjacima i baštama punih cveća. I naravo verande od kojih zastaje dah.

Vreme kao da je stalo. Matorci od 70 godina idu u lokalne barove i plešu Moonwalk kao Majkl Džekson i nije ih sramota. Kažu: “Odgajili smo decu, poslali ih na koledž, sad smo u penziji i valjda treba ove zadnje godine života da provedemo najbolje što možemo!”

Od najvećih turističkih atracija svakako je da je u ovom gradu snimljen film “Ajkula” (Jaws), koji je proslavio Stivena Spilberga. Moji prijatelji Amerikanci kažu da nisam normalna što plivam daleko, jer se plaše ajkula. A ja umislila da je ovaj okean Gradac.

Srednjoškolci voze gradski autobus preko leta. Svi rade i svi se muče ne bi li zaradili neki ekstra keš sa strane. Za putovanje, za novi auto. Bogato mesto duhom.

Kada igra njihov omiljeni bejzbol klub Red Sox, to znači apsolutnu tišinu u barovima. Niko, pa čak ni turisti, ne smeju da nose kačket ili bilo koje obeležje njujorških Jenkija. Manje surovo nego naši Zvezda i Partizan. Pitaju me kako ne razumem pravila bejzbola, ja im uzvratim - isto kao što i oni ne razumeju pravila rukometa. Ne znaju šta je.

Studenti na razmeni koji ovde rade sezonski dolaze iz Bugarske, Rumunije, Hrvatske i Srbije. Petnaest minuta od Edgartowna nalazi se gradić Oak Bluffs. To je srpski grad. Tek sad uviđam da su generacije posle 1991. načisto sjebane u mozak. Tolika količina gorčine, nerazumevanja i nezrelog ponašanja dovodi me do ludila. Na lošoj smo reputaciji kod lokalaca i bilo kojem poslodavcu je nedoumica da li zapositi nekog sa ovih prostora.

Ne krivim ih. Za bolje ne znaju. Ali, valjda, ako si došao u stranu zemlju, ponašaj se kao i svi.

Ja samo uživam, radim i ne želim da mi vreme prođe. Želim da ostanem ovde. Ali mi fali samo pola miliona dolara.

Sloboda se ne može kupiti novcem. Bogati ljudi imaju poseban tajming za sve. Vreme jela, vreme kada se pije kafa, ide u WC. Imati previše novca dođe kao neka stega oko vrata. I moranje. Ipak najviše izbegavam ograničene ljude. Pogled na svet ograničeno primitivnih ljudi je samo osuda za nas sa slobodnim duhom. Zameraju nam.

Volim Ameriku što je drugačija, raznolika i što me prihvatila sa obe ruke.

Ali nikad nisam zaboravila onu malu zemlju odakle sam. I na to sam ponosna.

Do skorog viđenja, svima vam šaljem pozdrave sa mesta gde su novi trendovi odbačeni...Gde se poštuju vredni, ljubazni i nasmejani ljudi. Baš kao nekad davno u našoj Srbiji.