Bez dlake na jeziku

Vladan Živković

Glumac Teatra „Joakim Vujić” Vladan Živković (47) Valjevac je rođenjem, ali je svoj profesionalni i životni put vezao za Kragujevac. U gimnaziji, „čuvenoj” valjevskoj, bio je član dramske sekcije (Dejan Mijač, Voja Brajović, Jasmina Ranković, Ivan Tomašević Žuća, Nenad Jezdić...), koja je ove godine proslavila stogodišnjicu postojanja, kao i u valjevskom Domu omladine i „Abraševiću”. Pokušao je da upiše beogradski FDU, ali je stigao samo do užeg izbora. Nastavio je da glumi u trupi Bate Miladinovića pri Radio Televiziji Beograd. U sezoni 1975/76. odlazi u Šabac, a 1. septembra 1979. godine dolazi u Kragujevac, kako on sam to naglašava - u jedno od najjačih pozorišta tadašnje Jugoslavije.
Na ovdašnjoj sceni izdvaja role Gavrila („Sveti Georgije”), Vila („Zvala se Lorelaj”), Omera („Omer i Merima”). Za ulogu Mitančeta u „Ivkovoj slavi” nagrađen je na Susretima „Joakim Vujić” 1981. godine u Užicu. Kragujevčani ga još znaju i kao čoveka koji je držao „Klub Teatar” početkom devedesetih, kada je ovo mesto bilo baš „in”, kao i kasnije kultni „džez klub”.

Nedavno je održano dvestoto izvođenje „Deca ne izlaze iz mode”, predstave „KG scene”, čiji ste Vi umetnički rukovodilac. Kako ste to doživeli?

- Okupili su se svi ljudi koji su učestvovali u realizaciji ovog projekta, pisac Vladimir Andrić, reditelj Ferid Karajica i kompozitor muzike Jovan Maljoković, svi iz Beograda, kolege Gordana Lukić iz Sremske Mitrovice i Dejan Cicmilović iz Niša... što je u celoj stvari najlepše. Malo da se oseti onaj pozorišni duh, nekog zajedništva i pripadanja nečemu, koga, čini mi se, više nema. Nadam se da je to trenutno.

Postoji li, po Vama, recept za dugovečnost predstave?

- Ova predstava je nastala kao izraz nezadovoljstva situacijom u pozorištu tih godina. Nije se igralo... Trebalo je da vratimo to neko samopoštovanje glumačko, da bi nas i drugi poštovali. Pristao sam da se latim tog posla, samo ako bude vrhunski profesionalno urađen, a ne „skrpetareno pomoću štapa i kanapa”. Da smo izabrali varijantu da ga „ne radimo kako treba”, predstava ne bi doživela dvestoto izvođenje.
Recept je prost: dobri saradnici i kvalitetna glumačka podela. Ovo dvestoto izvođenje nije „nategnuto”, jer će ova predstava tek da igra.

Drugi projekat „KG scene”, komad „Zvala se Lorelaj”, nije dugo igran. Zašto?

- Bila je to svetska premijera. Predstavili smo u Kragujevcu jednog, za ovaj grad, nepoznatog reditelja i dramaturga, Miroslava Trifunovića, igrali smo Marina Perić-Stojanović i ja, i dobili sjajne kritike i od publike i pozorišnih kritičara. Ali, ja kao da imam kam bekove, kao da sam povremeno odlazio iz Kragujevca, jer je i tada pisano, „eto, ljudi koji ne igraju u redovnom repertoaru pokazali su da mogu sjajno da odigraju to i to”. Zbog sklopa nekih okolnosti, zaključno sa bombardovanjem 1999, predstava se, na žalost, ugasila jer je postojao veliki diskontinuitet u igranju.

Nema Vas ni u novim podelama. Zašto? Da li se zbog toga okrećete alternativnim scenama poput „KG Scene”?

- Pretpostavljam da me nema u podelama jer sam bez dlake na jeziku. Pozorišni sam čovek, volim ga i ako nešto u toj sredini ne valja, ja reagujem. Kažnjavan sam neigranjem, pa se okrećem varijanti sopstvene produkcije, da dokažem ljudima šta sam i ko sam, a i jednostavno da ne zaboravim taj posao.

Režirali ste u Valjevu. Govorilo se da se vraćate u svoj rodni grad?

- Režirao sam komad „Improvizacije” u Valjevskoj gimnaziji. Iza sebe imam niz dobrih uloga, dobrih kritika i svoje mesto u ovom Teatru. U godinama sam, životnim i glumačkim, koje su vrhunac glumačke snage, trebalo bi da sam zastupljen u repertoaru više nego pre. Ne igram, jer sam digao glas protiv sadašnjeg upravnika. Potpisnik sam peticije za njegovu smenu, koju smo tražili nezadovoljni repertoarskom politikom i međuljudskim odnosima. Podstanari smo u rođenoj kući. Muka mi je od ljudi koji misle da su oni Teatar, a ne shvataju da su samo prolaznici kroz njega.
Neko je rekao - nećeš igrati. Nisam snishodljiv, da poćutim pa da dobijem ulogu. Uvek ću otvoreno kritikovati sve što smatram da ne valja. Oni dođu i odu, a ja kao glumac moram da odbranim pozorište. Da bih održao mentalnu higijenu i glumačku kondiciju pravio sam svoje projekte, borim se za svoj prostor i radim ono što volim, a ne sedim po kuloarima i lečim se votkom. Razmišljao sam da odem iz Kragujevca, ako se ništa ne promeni, ali neću dok se neke stvari ne reše. Neću da pobegnem i priznam da sam poražen. Ostaću tu dok pozorište ponovo ne bude onakvo kakvo je bilo, kada sam ja u njega dolazio, jedno od najboljih u bivšoj Jugoslaviji.