Da sam...
O, da sam drveni železnički vagon
Ćušnut na sporedni kolosek.
Po kome miševi igraju
A između šina glavu diže trava.
Čađ i prašina ga zasednu
I razbaškare se po klupama
Kao putnici iz daleka,
Dok sunce kao musavo derište
Virka kroz prljave prozore,
Pentra se po sedištima,
Skakuće po kupeu.
O, da sam dobra stara lađa
Ukotvljena u luci.
Kojom više niko nigde ne plovi.
U mene da se useli plesan i vlaga,
Da me premreži paučina.
O bokove da mi se nahvataju
Srebrne školjke i zelene alge.
Senke kao slepi putnici
Da leže po podu,
Da se šunjaju po ćoškovima.
Da škripim od bure i vetra.
O, da sam mračna ulica u predgrađu,
Sa kaldrmom i škiljavim svetlima.
Kojom tumaraju psi i skitnice.
A pacovi prave terevenku
Po limenkama na đubrištu.
O, da sam ona pusta ulica koju
Osvetljava krezubi mesec.
Duša neka mi se njome smuca
Kao poražena rimska legija.
I srce neka mi po krovovima
Dobuje kao kiša.
O, da sam malo seosko groblje
Zaraslo u travu i korov.
Sa nakrivljenim drvenim krstovima
Sa kojih su sprana imena umrlih.
Preko čijih grobova gušteri laze,
Zmija začas šmugne u šipražje
A vrapci poskakuju kao čigre.
Ono malo seosko groblje sa klupicom
Na kojoj se može odahnuti od života.
Baš bih volela da sam jedno takvo mestašce,
Savršeno spokojno i gotovo lepo -
Kao duše umrlih koje se tuda šetkaju.
