Dragić Paunović, redov

Godine 1885. u 1. četi Petog bataljona „Kralja Milana” između ostalih rekruta beše i redov Dragić Paunović iz Struganika sreza kolubarskoga okruga valjevskoga.

Bio je sin vrlo sirotnih roditelja.

Čim je stupio u kadar, a posle nekoliko dana rekrutske obuke, sa još nekoliko svojih drugova Dragić je izdvojen u zasebnu grupu kao „škart” i obučavao ih je jedan od najboljih kaplara.

Njihovo egzercirište nikad nije bilo daleko od logorskoga „mutvaka”, kako bi „škartovi” bili pod rukom četnom kuvaru radi donošenja vode i cepanja drva. Sve je to trajalo dotle, dok se jedan po jedan od „škartova” ne usposobi i ne bude vraćen u stroj.

Svi se „škartovi” usposobiše i odoše u stroj čete, samo Dragić Paunović ostade kao „škart” za sve vreme rekrutske, četne i bataljonske obuke.

Digli smo svi ruke od njega, jer se ne dade popraviti ni u teoriji ni u pravilnim i hitrim puščanim radnjama; stav nije imao nikakav, nije odgovarao glasno na pozdrave pretpostavljenih, a već o koraku i da ne govorimo. Nezgrapan, poguren, ćutljiv, prema svemu i svačemu neobično ravnodušan, a što je najgore, Dragić nikako nije mogao da oporavi i da ide „u nogu”.

Nemajući računa da se za Dragića samoga određuje naročiti nastavnik, Dragić je silom okolnosti potpunce predat službi oko „mutvaka” u logoru na prostranim „Krušicima”. Kad ga je kuvar ostavio na miru, Dragić bi najradije legao pored vatre i spavao. Često smo ga puta zaticali da ga je celog pretrpao čađ i puhor, a on slatko spava.
Za sve vreme svoga službovanja Dragiću niko nije dolazio od porodice, niti je on tražio odsustvo za svoje selo. U opšte, Dragić je bio u toj meri ćutljiv, skroman i prema svemu ravnodušan, da je postao predmetom više opštega sažaljenja, nego li omalovaženja...

Po izvršenoj mobilizaciji puka bilo je naređeno da Peti aktivni pešadijski puk „Kralja Milana” odmaršuje 21. septembra preko Beograda u Niš. Septembra 20. Dragić pobegne iz čete sa celokupnom ratnom spremom, koju je dobio na rukovanje. Narednik Baković ubi se tražeći Dragića po celoj okolini Valjeva, njega nema pa nema.
Na maršu za Beograd puk je prvoga dana imao veliki odmor i ručak u Divcima. Tek što se puk krete s odmorišta, a eto ti našega Dragića sa celokupnom spremom, gde izbijajući iz jednih kukuruza žuri da uđe u stroj svoga voda. Njegov iznenadni ulazak u stroj bio je pozdravljen od cele čete: uzvicima, smejanjem i raznim šaljivim doskočicama kojima izobiluju naročito Valjevci.

Dolasku Dragićevom najviše se obradova narednik Baković, jer mu je to bio prvi begunac, od kad je on četni narednik, pa za to nasmejana lica otrča da raportira komandiru o dolasku Dragićevom.

Otkad Dragić uđe u stroj čete u Divcima, od tada taj neobjašnjivi smireni i ćutljivi „škart” nigde više ne izostade od svojih drugova.

Novembra 5. prvi put Peti puk „Kralja Milana” uđe u borbu s Bugarima u blizini sela Aldumirovica. U prvih mah behu 1. i 2. četa u streljačkome lancu a 3. i 4. u rezervi bataljona. Komandant bataljona kapetan Grujica Cukavac nalazio se kod bataljonske rezerve i posle nekoliko minuta borbe bude ranjen. Junački, a sada već pokojni pop Andrija iz Ćelija, kao pukovski sveštenik na svojoj vitkoj bedeviji, dotrča u streljački lanac pod kišom kuršuma s uzvikom: „Gde je komandir 1. čete?” Našav našeg komandira glasno mu saopšti: „Gospodine poručniče, komandant vašeg bataljona ranjen je; komandant puka naredio je da odmah kao najstariji komandir primite komandu nad 1. bataljonom”, pa odgalopira na bedeviji s krstom u ruci i izvučenom sabljom.

Naš novi komandant bataljona u dogovoru s poručnikom, sada pokojnim Avramom Jovanovićem, odluči da uz pripomoć dveju četa Drugog bataljona jurišom protera Bugare iz streljačkih rovova, koji su se nalazili pred nama na 5-600 koraka. Ali kako je ispred levoga krila tih rovova bila jedna šumica, te se zbog guste mgle nije moglo primetiti, da li u šumici ima Bugara, komandant glasno pozva 4-5 vojnika, koji bi želeli da odu i da se lično uvere, ima li koga u toj šumici. Pred komandanta istrčaše: rezervni narednik Petronije Mitrović, podnarednik Dragoljub Srećković, jedan kaplar iz Tolisavaca okruga podrinskog, i znate li ko još? Niko drugi nego naš „škart” redov Dragić Paunović! Sa kratkim prekidima obostrana je paljba bila vrlo živa, a oni đetići živim koracima već obigravahu šumicu, dok se u njoj i ne izgubiše, što izazva još bržu vatru Bugara iz rovova.

Pomislili smo da se ona četvorica neće živi vratiti. Ali posle kratkoga vremena ugledasmo ih, gde sva četvorica stoje pored komandanta, pa mu govore, šta su uradili. Svi vojnici dočekaše ih s uzvikom: „Alal vam majčino mlijeko!”

Novembra 7. u borbi na Slivnici Prvi bataljon Petog puka „Kralja Milana” bio je jedina rezerva svoga puka, a skoro i cele divizije. U dva časa po podne bilo je naređeno, da se i taj bataljon razvije i da ojača streljački lanac pokretom pravo napred. Razvijen bataljon prođe kroz bateriju kapetana Luke Lukića, koji s urođenom mu hladnokrvnošću upravljaše vatrom svojih topova i primaše granate i šrapnele s bugarske strane. Bataljon se zaustavi ispred baterije na daljini od 150 koraka i posede streljačke rovove, izranije iskopane. Ulazak bataljona u borbu Bugari sa svojih položaja pozdraviše jakom topovskom i puščanom paljbom.

Obilazeći vojnike duž streljačkih rovova, komandant bataljona spazi jednoga vojnika, koji beše nasatke seo na grudobran, prebacio pušku preko kolena, izuo opanke i istresa sitno kamenje, koje mu je bilo zapalo u opanke pa ga žuljilo, kako on reče.

„Šta ćeš tu ti, Dragiću?” upita ga komandant. „Eto, gospodine poručniče, stresam opanke”. Kad mu komandant naredi da siđe u rov, Dragić ga zamoli da ostane tu, dok se ne obuje.

Kako nastade sve življa i življa paljba s obe strane, to se ovo Dragićevo „obuvanje” produži sve do četiri i po sata po podne. Čim koji metak bugarski zvizne pored Dragića ili zapraši zemlju blizu njega, a Dragić ga pozdravi običnim svojim uzvikom „oš pas”, a čim opet primeti da se neki od Bugara krene unapred, Dragić hitro dohvati pušku s uzvikom: „E nećeš, Bugo, daleko”, pa nanišani, opali i opet poviče: „Pogledajte ga bre kako se koprca”. Zatim opet produži obuvanje i gađanje, motreći neprestano šta se radi kod Bugara.

Nijedan i najmanji pokret s bugarske strane nije ostao, a da ga Dragić ne primeti i ne pozdravi vatrom svoje kokinke s gornjim uzvikom, obodravajući svoje drugove koji pucahu iza grudobrana.

Sedeći na grudobranu, čim bi primetio da ko od njegovih drugova u njegovoj blizini ispali pušku, a ne nanišani kako treba, odmah bi Dragić zgrabio punu šaku prašine i bacio u oči dotičnom vojniku s uzvikom: „Ispale ti, da Bog da, kad si takva kukavica!” - „A što se bojiš, majčine sine, goreg od sebe?” - Gledaj kako Dragić obaljuje Bugare, a oni mu ne mogu ništa”...

Za sve vreme borbe toga dana Dragić ne siđe s grudobrana, sedeći sasvim mirno, gađajući i bodreći svoje drugove. Kad bi god video svoju žrtvu, odmah bi na to upozorio svoje drugove.

Svojom hladnokrvnošću, trajnom prisebnošću i neobičnom neustrašivošću u borbi, mirnodopski „škart” redov Dragić Paunović svojom neobičnom hrabrošću bio je primer svojim drugovima, koji ne behu sreće da stupe u red mirnodopskih „škartova”.

Po prekidu borbe, 7. novembra, ondašnji komandant drinske divizije, sada već pokojni đeneral Jovan Mišković, po prestavci nadležnih, prizvao je sebi na raport redova Dragića i lično ga pohvalio za njegovo junačko držanje u borbi s Bugarima.

Takav je Dragić ostao i za sve vreme daljih borbi, u kojima je učestvovao njegov bataljon...

Među prvim vojnicima Petog puka „Kralja Milana” koji su odlikovani za hrabro držanje u ratu 1885. godine, bio je i naš Dragić Paunović. Ali sudbina je ovoga hrabroga vojnika htela, da Dragić ne ponese to dragoceno odličje na svojim junačkim grudima, u kojima je otkucavalo srce jednog skromnoga, trpeljivoga, ćutljivoga i junačkoga sina najsirotijega stanovnika njegovoga sela.

Dragić je umro prvih dana ratnog primirija u vlasotinačkoj vojnoj bolnici od zapaljenja pluća sa stisnutom pesnicom, u kojoj je držao „srebrnu medalju za hrabrost”.

Njegovo junačko telo i danas leži u vlasotinačkom groblju, daleko od njegove skoro izumrle porodice.
Slava hrabrome redovu Dragiću Paunoviću!

NAPOMENA
Članak o Dragiću Paunoviću iz Struganika objavljen je 9. novembra 1908. godine u listu „Srpska vojska” koji je izlazio u Beogradu. Verovatno da je članak pisao Paunovićev saborac i zemljak Živojin R. Mišić, potonji vojvoda. Takvu pretpostavku osnažuje činjenica da je „Srpsku vojsku” uređivao Mišićev bliski prijatelj, oficir Sv. Isaković i da u „Uspomenama” slavnog vojskovođe ima reči i o Dragiću Paunoviću.