Dragoceni svedok

U svakoj dosetki i priči o Valjevu i Valjevcima dr Predrag Živanović pokaže onaj dragocen, sačuvan deo svog dečaštva kada je u jednom danu stizao da uđe u svako dvorište, prođe kroz svaki blok svog grada. A svedok je i njegovog burnog izrastanja, kad se granice više nisu mogle u danu obići. Rođen u njemu 1929, gimnazijalac, student u Beogradu, među prvim terenskim lekarima, prvi posao u IKL-u, a onda dve decenije, od 1960. do 1981. lekar i pomoćnik ministra zdravlja u Maroku. Pa onda opet u svom gradu, na poslovima socijalne medicine, sve do penzije 1996. godine.

Dr Predrag Živanović

Uvek raspoložen za razgovor, onaj pravi valjevski, uz smeh. Ne može bez cigarete, pa i u bolesti koja ga sprečava u redovnim izlascima u grad. O medicini malo govori, a o ljudima i gradu neiscrpno. I ovaj razgovor smo tako počeli u udobnosti porodične kuće Živanovića, u Karđorđevoj 21, očuvane, sa intervencijama jedva vidljivim, i osveženom fasadom na koju je dr Živanović ponosan.

- Bio je ogroman, stari platan tu u komšiluku. Ujutru je bio stecište vrana, čavki na letu prema Kolubari, prema bivšoj klanici gde je sad Autobuska stanica. Uveče se vraćaju, okupe, gaču, i odlete u šume tada bliže gradu. A i ptica je bilo više. Potrovane su, ima još poneki ćuk, grlica, nekoliko čavki. Platan su pre desetak godina isekli, već je bio truo. Po njemu sam, sa Ajhingerovog brda znao gde mi je kuća, od njega odmah nađem Oficirski dom. To su slike Valjeva kojeg nema.

Arhitekta, profesor Keković govorio je sa oduševljenjem o Jadru, o obližnjem mlinu iz godina kada se podizalo kupatilo…

- Na Jadru, sa desne strane, imali smo čuvenu Ilovačića vodenicu koja je radila sve dok nisu ukinuli Petkovića jaz od brane kod igrališta Budućnosti. Prolazio je kroz mlin pa na Ilovačića vodenicu. Kada je brana podignuta, mlin prešao na elektriku, otišla je i Ilovačića vodenica. Mislim da je dobar deo nje prenet na Gradac. Bila je očuvana, dobra vodenica. Negde sa te strane gde je bila vodenica bio je konak kneza Jevrema Obrenovića, vrlo očuvan. Znam kao dete, nije moglo da se ulazi, bilo je ograđeno imanje. A 1946, sećam se, radna akcija. I ‘ajde da se to sruši. Raskidamo sa prošlošću, ne misleći na sutra kada će nam to biti i te kako dragocen i kulturni i istorijski objekat, znamenitost Valjeva. Onda smo srušili, podigoše kupatilo. Radilo je jedno dve godine.

Ostalo je samo ime Jevrema Obrenovića na tom mestu, za ulicu sa jedva par kućnih numera…

- Kuće se ne sećam kako je baš izgledala. Ali bila je prilično velika, to Bora Vujić najbolje zna, tu mu je bila pod nosom. Masa tih starih zgrada ili objekata koji su pripadala tom vremenu, starom Valjevu ili je osakaćeno ili je potpuno izgubilo čak i smisao raznim prepravljanjima i adaptacijama. Sećam se da me je srce zabolelo kada sam video na konaku kneza Jovice Milutinovića kako je izvučen ekshaustor za odvođenje dima iz ćevabdžinice. Objekat pod zaštitom države! Pre nekih sedamnaest godina, kada sam otišao u Ivanjicu, bio sam iznenađen sa dve-tri stare zgrade sa gredama, u centru. Lepo očuvane, uređene. Ništa ne smeta u jednom gradu ostaviti takvu jednu zgradu koja zaista ima vrednost. Ostala je Kula Nenadovića ali je zato kuća Ljube Nenadovića srušena. I to je sasvim razumljivo bilo jer se zidala hipotekarna banka. U to vreme o tim kućama nije se razmišljalo kao objektima koje treba čuvati.

Kada je počelo da se drugačije razmišlja o gradu?

- Bio sam u Portugaliji, u Lisabonu, Madridu, pa u Pragu. Stari deo Praga je zaista stari, tu su stari zanati, ostala je kaldrma, kandelabri. Ti zanati žive, ljudi rade, prodaju. Mi smo stali sa Tešnjarom. Sećam se da smo 1950-te godine, bio sam i ja u toj grupi, dr Mića Jevtić, Pulikin brat, još nekoliko Valjevaca… tražili da se Tešnjar zaštiti, konzervira, dok je još bila kaldrma, dok su bili doksati, izlozi prepuni roba, ali nije tada bilo sluha za to. I bio sam posebno zadovoljan kad je kasnije to zaštićeno. Ali opet je napravljena greška. Sad tamo imate butike sa engleskim nazivima, stranom robom. Ipak je Tešnjar očuvan, doći će neko bolje vreme.

Kako to da je Valjevo ipak sačuvalo kakav-takav kontinuitet u razvoju?

- U Užicu, u centru, čitav jedan kvart je srušen. Valjevo je imalo tu sreću da se širi niz Kolubaru, tu su bili njive, bašte. Tu je počela visoka gradnja, ali nisu građeni prateći objekti, da se stvara drugi centar grada. To su naselja za stanovanje. Na Petom puku, valjevskom Dedinju, podignute su vile, to je zaista lepo. Kad sam se vratio iz Maroka bio sam u komisiji za lepše i zdravije Valjevo, negde od 1980. do 1986. godine. Bio je veoma mešovit sastav. Ukazivali smo tada na propuste i uvek je na meti bila Kožara zbog smrada, prljavštine. Jedan od retkih uspeha entuzijasta bilo je očuvanje reke Gradac. Iz tog vremena, ono što mi se posebno sviđa, to je regulisanje korita Kolubare kroz grad. Shodno onom sloganu „Svi na reku”. Imamo pet reka od kojih Kolubara protiče kroz centar, sad je to uređeno, kej je urađen, imamo silazak, travnjake. Trebalo bi više kaskada kao ispod letnje pozornice. To je dragocena aerizacija, pročišćava vodu, reka lepše izgleda.

Upozoravali ste da nam nestaju izvorišta, česme…

- Svako dvorište u Valjevu je imalo pumpu. Kod mene je u dvorištu bila pumpa sa deset metara dubine. Voda je bila ispravna i pored septičkih jama. Kamo sreće da su ostale te pumpe makar za tehničku vodu, da zalivamo bašte. Sećam se iz zemljopisa, udžbenika za osnovne škole pre Drugog rata, lekcije Valjevo. Valjevo je - kaže se u tekstu - divan gradić, varošica na zapadu Srbije, centar šljivarskog kraja, ima prave ulice, pod pravim uglom se seku, kućice su, kaže, bele, okrečene, niske, sa velikim cvetnim dvorištima. Kao jedan veliki park. Znam da to nije moglo da se zadrži. Valjevo je tada imalo pet-šest hiljada stanovnika, danas ima oko 70 hiljada.

Iz takvog Valjeva, odlazite u sasvim drugi ambijent, radite više od dve decenije u Maroku. Malo ljudi zna da ste bili jedno vreme pomoćnik ministra za zdravlje te zemlje.

- Otišao sam u Maroko preko programa Tehničke pomoći, poslat od naše Vlade 1960. godine. Dobio sam prvo mesto negde dole na rubu Sahare i tu sam, bogami, ostao jedno godinu dana. Onda sam zamolio Ministarstvo da me premeste jer sam tamo ipak bio sam, to je od Marakeša nekih 400 km. Mada sam radio sa entuzijazmom bilo je interesantnih i momenata i zadovoljstava na profesionalnom planu. Bivam premešten za Rabat. Tu dobijem, posle izvesnog vremena, mesto šefa jednog doma zdravlja. Tu sam bio godinu-dve, ali sam istovremeno radio na pitanjima zaštite zdravlja školske dece i studenata. To mi je bila obaveza, kao i otvaranje omladinskih kampova sa organizovanom zdravstvenom službom. Tu sam bio pomoćnik direktora, bio je Francuz. Kada je odlazio on me predloži za to svoje mesto a to je u rangu savetnika, pomoćnika ministra. Imao sam pravo potpisa u ime ministra. Nije to bilo ništa čudno.

Kako je bilo čoveku, poreklom iz Stanine Reke, sa Jadra, iz Dušanove, jednom Valjevcu da bude u svetu koji je kulturološki, istorijski za nas stran, kao deo muslimanske kulture...

- Bez obzira na sve, Jugoslavija je imala fantastičan ugled u tom svetu. Znali su i oni gladni i bosi za Jugoslaviju. To je krenulo od 1961, sa nesvrstanima, neangažovanima.… Znate, da ne vređam druge nacije, drugačiji je naš odnos bio prema tim ljudima. Otvoreni smo. Zagrliš bolesnika, potapšeš ga po ramenu, oseti on to, oseti narod ko mu je prijatelj. Ništa nama nije bilo da odemo kod nekog Marokanca na večeru, jedemo, pričamo, pevamo, dok je drugima, posebno Francuzima, to bilo problem zbog kolonijalizma. Tu su bile neke razmirice, ali smo mi prvi probili led, pa su počeli da dolaze i Rumuni, Bugari, Česi, tako da je bilo više nacija iz istočnih zemalja.

Da li su velike razlike između sveta tamo i ovde?

- Ono što me je odmah tamo zapanjilo, bile su velike socijalne razlike. Ulazio sam u kuće visoke buržoazije, feudalaca. Čovek se zbuni kolika su to bogastva i kako se živi. Oni su vezani za islam, što je normalno, više čak oni manje obrazovani nego oni koji su se obrazovali, na primer, u Francuskoj. A gradovi su im kao rezbareni, u arabeskama, i džamije i kuće, i klasične vile, u čijoj sredini je vrt u kom se odmara, sedi. Znaju da uživaju.

Soba od filigranski rezbarenog nameštaja, ćilimi, sa pratećim pokućstvom u vašoj valjevskoj kući je vaša soba iz Maroka?

- Jeste. Doneli smo je kompletnu. Ja sam moju ženu Ivanu upoznao tamo. I ona je kao lekar opšte prakse radila u Maroku, posle u Valjevu. Umrla je 1985. godine.

Bilo je i drugih Valjevaca u tom svetu?

- Bilo je, ne malo. Jedno vreme kao predstavnik Energoprojekta, radila je Bate Nikolajevića sestra, Bebuška-Beba. Iz Karađorđeve je bio inženjer, agronom, na severu Maroka u blizini Tangera, Pejičić, komšija. Bilo je Valjevaca i na kraće vreme. Bio je Vlada Simović, arhitekta. Skupljali smo se u našoj ambasadi kad su naši praznici, živeli smo homogeno, sve do mas-pokreta u Hrvatskoj, onda je počela diferencijacija.

Vi ste svedok i ratnih godina u Valjevu?

- Išlo se u bežaniju. Otac me uhvati pa se sklonimo u Joševu, Kotešicu, Gorić… dok se ne smiri. Bilo je i streljanja. Bilo je to vreme velikih opterećenja, pogotovu ako ima pucanja.
Valjevo je uoči samog rata imalo negde 11-12 hiljada stanovnika. Sa toliko je izašao otprilike iz rata. Ovde je zaista bio naš krem za vreme okupacije. Bilo je profesora svih stručnosti, bilo je sportista, glumaca, i to svi uglavnom iz Beograda. Ovde je, nekako, bilo lakše da se sklone. Ja sam tada imao 12-13 godina, slabo se sećam, ali znam mnoge, pa i dosta izbegličkih porodica iz Slovenije, od Maribora….

Poznavali ste Momčila Belobrka, arhitektu?

- Bio je prijatelj mog ujaka Joce Vasića, a njegov otac, profesor u Poljoprivrednoj školi, bio je veliki prijatelj mojih baka i dede po majci, Mihajla Kotlajića. Pitao sam jednom: čika Momo, šta vam bi da onako koncipirate hotel „Maljen” na Divčibarama? Pita me: „Što?” Pa, ne mogu ni vrata da se otvore, odmah na krevet padam… Odgovorio mi je: Tako sam dobio direktivu, na što manjem prostoru izgraditi što više soba… To je bio taj ruski sistem. Njegove su kuće Radišića, dr Race Stefanovića. Ne sećam se da je to izazivalo posebnu pažnju, te kuće sa ravnim krovovima. Takva je meni bila pod nosom, zgrada Unkovića, sad Okruga. Lepa zgrada, a profitirala je država jer su Nemci dogradili još jedan sprat. Mislim da su dogradili i sprat na kući Miše Pantića u ondašnjoj Ulici kraljice Marije, sada Pantićevoj. Ili su je dograđivali ili dovršavali, nešto je bilo.

Kad se opredeljujete za lekara?

- I otac i majka bili su pravnici, ali tada, posle rata, bila je čudna atmosfera. Govorilo se - kakvi advokati, advokate na bandere… Ja sam bio spreman da idem u glumce, na akademiju. Tada su u Valjevu bili Carka Jovanović i njen muž Dragan, glumci, terali su me da idem na glumu. Kolebao sam se, da idem ipak na nešto opipljivije, kao zanat. I tako se opredelim. Uticao sam i na brata Mišu da upiše medicinu. A to sa glumom bilo je amaterski. Kad je formirano profesionalno pozorište igrao sam par uloga dok nisam otišao na studije. Nisam izgubio vezu, učestvovao sam kao recitator. To mi je nekako bilo lako, nije tražilo veliko angažovanje, probe. Publike je uvek bilo, i uzbuđenja na premijerama. Još je onda pozorište bilo u Blagojevića hotelu „Srbija”, sad je tu mlečni restoran. Svi su bili entuzijasti, čak i profesionalci koji su za neke jadne parice radili.To je vreme moje mladosti.

Da li je Gimnazija i tada bila najuglednija?

- Ono što je Gimnazija davala, ono što je izlazilo iz Valjevske gimnazije, a to se vidi i po rezultatima na fakultetu, na prijemnim, uvek među prvih pet-šest na bilo kom fakultetu - bili su Valjevci. I to je ostalo. Ja sam 1947. završio gimnaziju, malo je te moje generacije uhvatila 1948. i Goli otok. Mogu mirne duše da kažem da nas je bar 70 odsto završilo fakultet.

Teško je odvojiti pogled sa stare uramljene fotografije na zidu na kojoj su vaši preci.

Ivana i Predrag Živanović

- To su moj deda po ocu Vasilije i baba Vidosava. To je stara kuća, u Staninoj Reci, nije se uopšte menjala, vidi se kaldrmisano dvorište. On je bio narodni poslanik. Sve je iz sela otišlo. Deda je imao tri sina. Najstariji, Dušan, bio predsednik opštine na Stavama. Srednji, Gojko, ostao je na selu. Treći, moj otac Aleksandar, otišao je da se školuje, bio je nežnijeg zdravlja. Njihovih potomaka je bilo tušta i tma, ali nikoga na selu nema. Nema sad ni radne snage kao što je nekad bilo iz istočne Bosne - Srbi, Muslimani, Cigani...
Ima gore par domaćinstava koja se bave turizmom, tamo su predivni predeli. Naročito u Suvodanju. Ali još to nije razvijeno. Sporo ide. Taj put uz Zavošnicu, prema Zelenom viru, još nije do kraja urađen. Moj stric Gojko je bio dobar domaćin, inteligentan. Ali sva deca su otišla iako su učila Poljoprivrednu školu. Napravili smo veliku grešku.

Da ponovo vratimo slike vašeg detinjstva sa Jadra, na početku Karađorđeve?

- Bilo su velike ploče, nije bilo asfalta po trotoarima. Dole je bio tucanik, koji je posle zamenjen kockom. Bio je jedan autobus koji je dolazio iz Osečine po podne i koji je išao za Osečinu pre podne. Autobusi Romanović, Veselinović. Preko puta ove kuće bile su moje bake Persida i Katarina, pa iz kuća Stojkovića i Veselinovića bake, Marinkovića, Nada Kremić... Njih po pet-šest sede na tronošcima, na klupicama ili stoličicama, kao u obdaništima. Sede i štrikaju, pletu i pričaju, pričaju... Sećam se okopavanja prkosa, trave po trotoaru, čupaju zajedno. To su bile žene od 50-tak godina, sve polako, bez žurbe...

Ovde na Jadru, gde je samousluga, tu je bila kovačnica nekog Marka, do okupacije ako ne i iza okupacije. Bila je prava, za potkivanje i za kastraciju volova, onim klještima. Bile su potkivačnice i niže, na drugoj strani Kolubare. Toga više nema. Ni onog mirisa prašine, izmešane sa konjskom balegom kad padne kiša. Čudan miris, nije neprijatan, nije gadljiv, ali je karakterističan. Bila su i čuvena kola za polivanje ulica. Vozio ih je stari čika Đoka Lazarević - Prskalica smo ga zvali. Umro je pre nekoliko godina, stanovao je u Kineskom kvartu.

Medicina je ostala trajna strast u porodici Živanović?

- Moja mlađa ćerka Jelena je na petoj godini farmacije - biohemija. Starija, Dubravka, je zavolela medicinu. Samo sam joj rekao, specijaliziraj nešto što će ti biti manje stresno. Sutra ćeš biti majka, domaćica. Htela je pedijatriju, ipak je izabrala dermatovenerologiju. Nije stresna disciplina. Radi na klinici u Beogradu. Kao i sin mog brata Miše.

Doktori Živanovići. Lepo je reći.

- Lepo!