Država, naša a ne okupatorska

Raniji, skorašnji i, po svemu sudeći, budući izrazi nezadovoljstva putem blokiranja puteva, pruga i mostova, postaju deo nacionalnog folklora. Ili navika, a navika je druga priroda! To znači da će ih biti sve više, ali i da reagovanje na njih neće večno biti ono koje žele akteri blokiranja. A i ne treba, ne može, i ne sme!

Krenimo od kraja! Sme li im država, ako uopšte može, izaći u susret? Teško, ne samo zbog presedana koji bi nastao. Gde da nađe potrebne pare a da ih ne uzme od onih koji ih imaju, i koji su joj dostupni? Od onih čije su pare na računima, koji su ih legalno stekli! A to znači socijalizaciju, dalje državno gazdovanje... A zatim, može li se igde izgraditi deponija? Nikako, sudeći po blokadama puteva koje obavezno uslede, čim se najavi da će je negde biti! Posebno pitanje je kuda vodi nastavak ove prakse, ko je sve sledeći? Malinari su su se uredno najavili, imaju iskustva... Da neće i železnica, tim pre što ni kriva ni dužna, trpi zbog blokada? A posle toga na red bi došli oni koje bi ona oštetila...

Šta ako druge firme, koje imaju vozni park ili teške mašine, blokiraju saobraćajnice? A one koje to nemaju, kao i nezadovoljni iz ovog ili onog razloga (nesrećne izbeglice da i ne pominjemo), mogu ih blokirati i sedenjem ili ležanjem, igranjem fudbala ili kola, svim samo (nadajmo se) ne samospaljivanjem! Šta ako se krene na sprečavanje građana u ostvarivanju nekog drugog prava, a ne samo na kretanje? Uostalom, pravo na odlazak lekaru, i te kako se već krnjilo blokadama! Kad se jednom napuste institucije i na jedan način ko može garantovati da će se tu stati? Šta da rade oni koji takođe nisu zadovoljni institucijama sistema, ali nemaju sredstava za blokadu puteva? Šta, ako ne da posegnu za drugim vaninstitucionalnim rešenjem, onim koje im stoji na raspolaganju? Okupacija određenih prostorija ili zgrada, ne zaboravimo, takođe je vaninstitucionalno rešenje! Baš kao i diverzija, pa i atentat! Već smo pomenuli da kad se naviknemo na blokade, one neće imati efekta!

Kuda ovo vodi, u još jednom smislu? Može li im se izaći u susret, bez odricanja od strateških opredeljenja za koja su se, na izborima, izjasnili svi pomenuti? Ne može, jer bi značilo uvođenje državnog socijalizma! Svi spas stalno traže od države, bez obzira što se ona blokadama ne poštuje, a i inače želi izigrati na svaki način. To što traže radnici „Srbijanke”, neposredno je delom socijala a delom socijalizacija gubitaka. Na duže staze, to je podržavljenje ili socijalizacija preduzeća. Bez širih posledica, to ne ide. Što bi država socijalizovala modernu „pekmezaru” a ne železaru, „Srbijanku” a ne RTB Bor, Crvenu zastavu? Šta je određivanje otkupnih cena od strane države, kada se ne radi o hrani, ako ne ispoljenje državnog socijalizma? Zašto malinari ne traže otvaranje prema svetu, i dolazak otkupljivača sa strane? Pominju li oni otkupne cene drugde? Ali to nije pametno priznati, i lakše je skrivati se iza proklamacija o privatizaciji koju će omogućiti država, s tim što će i posle toga bdeti nad sudbinom zaposlenih. Baš čudan, tipično naš koncept privatizacije: povratkom na državni socijalizam i egalitarizam, i uz poštovanje principa po kome svi treba da delimo istu sudbinu!

Vlast, u ovom slučaju, takođe nije „čista”. Ne samo zbog samozadovoljstva umesto brige zbog sadašnjih i budućih protesta, samozadovoljstva za koje ni po statističkim pokazateljima i sondažama javnog mnjenja, nema pokrića. Radnička klasa nije „ostatak socijalizma”, koji se može iskoreniti tokom opšteg „povratka korenima”! Nije čista jer mirno gleda blokade i štete, pošto profitira održavanjem i pojačavanjem sukoba onih u protestu i ostalih. Njima se sužava osnova socijalnog protesta! Ne radeći ništa ona i te kako radi: zavađa one koji bi, ujedinjeni, i te kako mogli da je uzdrmaju... Odgovara joj mrvljenje radništva i društva, neshvatanje aktera blokada da su one nemoćan bes i inat, više nego istinski protest i borba za svoje interese. U drugima se vagaju sredstva i traže saveznici, razumevanje i podrška javnosti... Odgovara joj detinjasto: Što da trpimo samo mi, ako je nama crkla krava neka drugima crkne makar tele! Pogotovu što blokada nikada nije potpuna, saobraćaj se usmerava na zaobilazne puteve, najviše trpe nedužni građani. I baš zato i nemaju razumevanja! Vlasti odgovara da radnici ne traže sistemska rešenja, rešenja za sistem i sve u njemu, rešenja koja vlast odlaže baveći se svojim opstankom. Dok se rešenje traži sada za „Srbijanku” a posle za „Stefil”, vreme ide...

Sistemska rešenja bila bi rešenja i za njih, dok obrnuto ne važi. Da, ali želi li, može li sa ovakvim ljudima koji je oličavaju, vlast hteti sistemska rešenja, hteti institucije umesto Čede ovde. Čede onde? (Opozicija takođe nije za institucije, umesto njih i ona nudi svoje Čede). Najgore je što pored vlasti i pomenutih firmi, postojimo i mi ostali, vlast i te firme nisu „društvo”. Umesto ranijeg „podilaženja” radničkoj klasi od čega je trpelo društvo, za društvo nije dobro ni njeno sadašnje ignorisanje, ili vođenje računa skoro isključivo da ostane u toru svoje firme. Radnička klasa postoji, i ako se ovako nastavi, zna se šta će biti. Ona će se osvestiti, ili onesvestiti. Negde je krenula više da podrži „Srbijanku” nego da istakne svoje zahteve, ili će prestati da se zadovoljava mrvicama! Može biti svašta, demagozi čekaju ko zapete puške. Čeka fašizam, i sdesna i sleva!

Tačno je da ovakvi protesti predstavljaju i nepoverenje u institucije uopšte i posebno u pravnu državu i socijalni dijalog, ali nije teško videti i nepoznavanje istih. Nepopularno je ali treba priznati još nešto, najgore: odsustvo želje za institucijama i pravnom državom, kod svih pa i kod radnika! Institucije usklađuju važne društvene i pojedinačne interese, stavljajući sve u istu situaciju. Ako je država naša i ako se od nje stalno očekuje i traži, svi je moramo i slušati, ne samo kad daje nego i kad uzima... A to kao da niko ne želi, odluke Ustavnog suda u pitanje dovode svi: partijski šefovi, članovi i nečlanovi, nepoštovanje države postaje elementarnom građanskom dužnošću. Slabo koga zanima šta će biti ako i drugi urade što je on uradio, svaki pripadnik „nebeskog naroda” umišlja da je i on posebne vrste. On ne zna da je samo Kralj Sunce mogao reći: Posle mene, potop! i da ono što priliči Jupiteru, ne priliči volu! Tačno je da se vlast ne pretrže od želje za socijalnim dijalogom, ali ga ne žele ni radnici. Ni oni blokadama neće dijalog nego diktat državi, a posle ona neka vidi kako će... Predsednik opštine je radnike „Srbijanke” lepo podsetio, da im je račun blokiran mnogo pre petog oktobra. Oni su to na vreme saznali ali su ćutali i nisu protestovali, zadovoljavajući se mrvicama sa bogate trpeze onih koje i sada ređe prozivaju od države. I sada bi radije mrvice sa državne trpeze na koje su navikli nego ozbiljan rad i zaradu, koji su u bliskoj vezi sa otpuštanjem onih koji to ne mogu, jer za sve posla nema. Ili ga i ne žele! Želeći mrvice oni ne koriste druga, takođe vaninstitucionalna sredstva. Štrajk glađu, na primer. Vrlo je efikasan i ne pogađa druge kao blokada, ali nije prijatan... Ne blokiraju ni državne ustanove. Ne zato što se radnici plaše države nego što računaju na državu, a ne na građane i njihovo razumevanje i solidarnost! Opet velika koalicija, vlasti i radnika! Uzgred budi rečeno, zbog nje treba priznati još jednu, jako neprijatnu stvar. Učešće mafijaša u petooktobarskim promenama bilo je neophodno. Sa svim posledicama, uključujući ove sa kojima se polako upoznajemo...

Treba imati razumevanja za radnike „Srbijanke” ili bilo koga ko protestuje, ali treba ga imati i za ostale, za društvo i državu! Treba zasvirati pa i za pojas zadenuti, treba jednom shvatiti da je država naša (institucija), a ne okupatorska. Treba je usavršavati kao instituciju, a ne tretirati kao svoju kravu muzaru. Uostalom, krava se i hrani, kako bi mogla da se muze... Treba prekinuti sa usklađivanjem interesa kao ucenom i nametanjem svojih interesa. Treba osuditi svačije zadovoljavanje svog interesa po svaku cenu, i bez razmišljanja o posledicama! Treba misliti i na presedan koji se pravi... U protivnom, hoće li ostati neko da se za svoje interese bori kroz institucije sistema? A time i za institucije, i sistem?