Enigmatska proza

Spoljni pogled na ovaj roman upućuje na nekoliko sila i „pritisaka” koji su bitno uticali na formiranje tog teksta. Tu pre svega mislim na negativne a snažne ideološke pritiske koje smo na ovim prostorima imali u poslednjih 50-tak a naročito zadnjih 15-tak godina... Teror dakle istorije koji je deformisao mnogo šta u nama. Videćemo, uostalom, kakav je autorov stav o tome kroz pripovedanje.

Treba pomenuti i snažan upliv postmoderne poetike u Slavenov prozni postupak - ne kažem viđenje i doživljaj sveta - već prozni postupak.

Postoji i jedan snažan pritisak duha palanke koji je uticao ne samo na način pisanja već i na način na koji je autor inkorporirao i „preradio” određene mitologeme koje vladaju na svim našim prostorima. Ovde bih istakao jednu od najsnažnije prisutnih u Radovanovićevom delu: to je mitologija o zaveri. Kada su jednom Kazancakisa pitali ima li išta preče od Istine, odgovorio je da ima i da je to legenda. Verujem da bi se sa ovom opaskom složio i Radovanović. I on će u jednoj prilici reći da mitsko vidi „kao mehanizam da se opravda ljudska sudbina kao sklop jednog sveopšteg nedeljivog kosmičkog pulsiranja”. Ovo pulsiranje, dodajem, vezano je (kako ja to razumem, a što proizilazi iz „Povesti”) za Biće... Biće Srbije je, po pripovedaču, ugroženo na mnogo načina i različitim konspirološkim strategijama. Pišući ovaj svoj roman a i prethodne: „Kremansku ružu” i „Obrnuta crkva” Slaven Radovanović pokušava da kroz mitološke i arhetipske oznake razobliči zlo u svetu. Ali zlo je ovde toliko uzelo maha i tako se razgranalo da je postalo - budući deo svakodnevlja - banalno, nešto na šta smo oguglali i u odnosu na šta smo postali ravnodušni... Pa je i zlo koje je „prešlo” u Radovanovićev roman izgubilo na energiji budući da u samoj relanosti „odrađuje” mnogo posla.

Dosta se ovaj roman naslanja na onaj korpus ideja koje je francuski istoričar Raul Žirarde objedinio sintagmom imaginarno u politici. On će u svojoj studiji „Politički mitovi i mitologije” reći: „Naša politička kultura nosi duboke tragove tolikih poziva, govora i proročanskih najava lišenih naizgled svake racionalnosti”... Sasvim je očigledno da je političke potrebe tokom dva poslednja veka evropske istorije pratila začuđujuće snažna mitološka uzavrelost. Raskrinkavanje kobne zavere kojoj je cilj da narode potčini naopakim i mračnim silama; čežnja za prohujalim Zlatnim dobom i povratkom izgubljene sreće; iskupiteljska revolucija koja će čovečanstvo uvesti u poslednju fazu njegove istorije a to je vladavina pravde i blagostanja; prizivanje vođe spasitelja koji će vratiti red i mir ili pak povesti naciju u nove i veličanstvene pohode... Tema zavere je dakle mobilišuća i mnogostruko provocira imaginaciju, puni energijama Radovanovićevu poetsku laboratoriju. Kad na ovo dodamo i autorovu evidentnu opsednutost okultnom literaturom, paraliterarnim podacima, povestima o tehnikama vladanja svetom i načinima na koji se realizuje žudnja za moći, opsednutost borbom dobra i zla kroz istoriju - dobićemo jednu „mapu” na kojoj bi se mogla smestiti i Radovanovićeva priča. Jedan fon na kome izranja njegova poetika. Treba li dodati da na ideološkom ali i verskom planu on stoji na tlu pravoslavlja i iz te ideosfere crpi metafizičke energije koje on sam ne dovodi u pitanje i iz kojih izliva istine oko kojih po njemu, nema rasprave. „Povest”, otud valja shvatiti i kao skromni prilog tim istinama. Ili, bliže, toj istini u romanu određenoj rečju - Biće. Otud valja shvatiti i pojavu, doduše provučenu kroz literarnu prizmu katalonskog filozofa i mistika Rajmona Lila, čoveka koji je živeo u 13. veku. On se bavio kabalom i raznim okultnim veštinama, anđeoskim sferama gde su sve suprotnosti koincidentne i gde celokupna Veština konvergira u dokaz da je najviše suština Božanstva - Tri. Bog je, po Lilu, dobar, veliki, večan, moćan... Njegova „Veština” je dokazivala istinu hrišćanskog Trojstva i muslimanima i Jevrejima.

U izvrsnom eseju o ovom renesansnom mistiku Fransis Jejts će reći i ovo: „Sa tačke gledišta istorije religije i religiozne tolerancije svakako ćemo ceniti Lilovu viziju korišćenja koncentracije hrišćanskih, muslimanskih i jevrejskih tradicija u njegovom okruženju radi stvaranja zajedničkog terena putem Veštine. Iako je predviđala konverziju pre nego toleranciju Veština je bila neverovatno superiornija od metoda za uspostavljanje jedinstva koji su dotad primenjivani u Španiji.” Slutim da su baš ove odlike Lilove „Veštine” uticale da se on nađe kao jedan od literarnih junaka u Radovanovićevom romanu. Dakako, to bi bio samo jedan važan segment kojim Lil (svojim učenjem o veštini) predstavlja onu kariku u istoriji kojom se povezuje metafizička nit koja nas vodi do ovih naših dana, nit kojom Radovanović pokušava da dešifruje Biće.

„Povest” je enigmatska proza, zasnovana na uverenju da je Istorija pozornica sukoba pozitivnih i negativnih sila, zla i dobra. U shvatanju smisla Istorije i, uopšte, sveta prepoznajemo kod Slavena Radovanovića dobru dozu manihejskog dualizma. Teško se on otima strogim crno-belim podelama na dobro i zlo, raj i pakao, boga i čoveka, vere i bezverja. S jedne strane taj manihejizam utiče da se on lakše opredeli za pravu stranu i zauzme pozitivan stav ali, u poetskoj sferi, znamo, to nije dovoljno. Naprotiv - to može, najčešće štetno, da utiče na literarni efekat jer preti da prozu - koja je proces pa sobom nosi neizvesnost - pretvori u propoved. A piščev glas u glas ideologa. Ovo manihejsko iskušenje vazda osećamo na stranicama Radovanovićevih proza.

Poetika „Povesti” se temelji na tamnom, zagonetnom pripovedanju ispunjenom zapletima. Upotreba citata, posezanje za (pseudo)dokumentima, kombinovanje podataka iz stvarne i tajne istorije, uticaji proznih poetika Umberta Eka (“Ime ruže” i „Fukoovo klatno”) i Danila Kiša (posebno „Grobnica za Borisa Davidoviča”), elementi krimi priče, zagonetke, tajni spisi, zavere, borba vlasti i moć, zlo u istoriji... elementi su koji sačinjavaju ovu prozu. Otklon od postmodernističkih izazova Radovanović pronalazi u metafizičkoj ideosferi pravoslavlja koja, po autoru, tu nalazi uporište i „čvrstu” tačku spasa i svetlosti. U to polje bismo mogli smestiti Biće i onaj semantički potencijal koji sobom nosi priča o Kremanskom proročanstvu i o Tarabićima. Toj temi je posvećeno dosta prostora i to na „povlašćenim” mestima priče. Pronicanje u poetiku i mogućnost susreta sa Bićem onakvim kakvim nam ga autor sugeriše - ostavljamo svakom čitaocu kao estetski izazov.