Hilandarac Agaton

U nedelju, 15. decembra, u Gospodu je, u 82-oj godini, usnio monah Agaton, ranije Arsenije, jedan od najpoznatijih duhovnika manastira Hilandara i Svete Gore.

Rođen je sa svetovnim imenom Branislav Jovanović u selu Miličinici, u Tamnavi, 1921. godine. Jedan je od malog broja preživelih u velikom stradanju dobrovoljačkih, četničkih, Nedićevih, Ljotićevih i drugih jedinica, koje su engleske vojne službe, na zahtev NOVJ, iz Austrije vratile u Jugoslaviju. Oko 15.000 njih, u tri dana, streljano je na Kočevskom Rogu, u Sloveniji, 1945. godine.

Kratko vreme proveo je u Birmingemu, u Engleskoj, a u Hilandar je došao početkom pedesetih godina. Najpre je živeo usamljenički, kraj svoje kelije uzgajajući baštu, a od vraćanja - po tipiku Svetog Save - na opštežiće u Hilandaru, vreme je provodio sa ostalim monasima, ali uvek povučen, sate i sate, dane i noći, samujući u molitvama. Kao cenjen i ugledan među monasima „Najdonjeg kamena” srpske duhovnosti, šest godina je proveo u Kareji kao predstavnik Hilandara. To je bio i jedini put da je, za pola stoleća, izbivao izvan zidina svog utočišta i smisla života, darovanog gospodu - manastira Hilandara. Poslednje decenije, kada je primio Veliku Shimu, bratija Srpskog manastira na Atosu, omogućila mu je da se - u miru i samoći - moli u svojoj posebnoj crkvici - kapeli, izgrađenoj u blizini kelije.

Uz rođenog brata Radivoja, koji živi u Šapcu, među retkim ljudima sa kojima je bio blizak, i mogao i umeo da razmeni reči bio je sadašnji iguman manastira Radovašnica na Ceru, otac Nikolaj.

U knjizi „Dan za umiranje” Moma Kapor je napisao:
„U manastiru Hilandar već više od pola veka živi stari monah Arsenije, a da je samo jedanput izašao kroz kapije svog dobrovoljnog zatočeništva. Viđao sam tog ispošćenog starca na poslednjem spratu tog visokog konaka, na kome se nalazila njegova asketska ćelija, kako na klimavoj terasi neguje svoje cveće u limenim konzervama - pravi mali viseći Semiramidin vrt. Razgovarao je sa biljkama...

Pre nego što je stekao Veliku Shimu - najviši stepen posvećenja i duhovnosti, i potpunog odricanja od tela i sveta, kao i novo ime, Agaton, Arsenije nije mogao da se oslobodi samo mržnje prema drugima, ako je uopšte i imao, i da im oprosti sva zla koja su mu naneli u prethodnom životu, nego je trebalo da bude siguran i u to da i ostali njemu praštaju i da ga ne mrze. Pisao je godinama pisma svima koje je poznavao i čije je adrese uspeo da pronađe i - podsećajući na svoja ogrešenja od pre mnogo godina o te ljude - molio da mu oproste ako ih je ičim povredio. Tek kad je dobio odgovore, bio je spreman da primi Veliku Shimu.