Ja ću misliti na Berlin, sa Berlincima…

Neverovatno…Prošlo je tri, četiri dana od povratka iz Berlina i sve vreme tu negde oko temena osećam pritisak, želju i poriv da sednem i napišem ono što sam Lari obećala za našu “Kolubaru”, ali me obaveze i razne ine budalaštine odvlače i razvlače tamo-amo….U međuvremenu sam više puta sve prepričala i ne znam da li ću imati dovoljno duha da pretočim to sada, ovde…

A, osmeh mi se otima kad samo pomislim na bilo koji crticu tog puta – avanture – turneje....Beograd – Berlin – Beograd....Smešno....Koliko radosti može da donese nešto što je izgledalo kao problem u nagoveštaju od prvog momenta....

Tokom poslednjih desetak, petnaest godina putovala sam na više strana sveta, trudeći se da deci i sebi dam to što mislim da jeste najbolji poklon....mogućnost da osetiš duh onog što je različito, nepoznato približiš, takneš u prolazu stranca, fotografiju iz novina, kadar iz filma, stranicu pročitane knjige....Pritom, hedonista u meni odlepljuje od sreće pri pomisli na pakovanje kofera, srce treperi i poskakuje prolazeći ustaljenim aerodromskim putanjama, konformista zahteva užitak bar minimuma luksuza....Ono što sam doživela tokom ovog poslednjeg putovanja je nešto sasvim drugo, potpuno šašavo i valjda i zato neodoljivo!

28.maj...prepiska sa Nenadom Todorovićem, direktorom srpske drame Narodnog pozorišta iz Prištine, trenutno sa sedištem u Gračanici....Putem Vibera....

Todorović meni – Svi se ovde pitamo gde si i kad ćeš ovamo...hoćeš s nama u Berlin ispred RTS?

Ja – Kada idete, kakav je program? Volela bih, naravno…

Todorović – Imaš link na našem FB...

Ja – Hoću, ako je izvodljivo...da vidim sa urednicima...

Todorović – Ima mesta samo za tebe, kinte nemamo, al imamo opremu, filmsku...sedaj u bus sa nama i idemo...

Ja- Možda da dodješ do RTS kad budeš u Beogradu, da to preciziramo....

Todorović – Ne teraj me da se bavim detaljima, važno mi je da znam da li te stavljam na spisak i to je to....

Ja – Idem...

Todorović – Desetog juna krećemo, igramo dve predstave, za Nemce, mi smo ozbiljno pozorište...Vidimo se....

Tu se prekida komunikacija sa Nenadom, nestvarnim likom koga je nemoguće opisati i nemoguće je shvatiti kakav je genijalac dok ga ne upoznate....A, nakon dva sata u njegovom društvu ne prestajete da se smejete i sve mu je unapred oprošteno...Elem, svaki precizan dogovor i pravljenje plana su isključeni...

Oni koji me poznaju, znaju da sam sa godinama pomalo postala kontrol frik koji je opušten i ume da uživa samo ako napravi smernice i lagano ih se pridržava...Moram da imam okvir, jer u suprotnom, ludačka energija ume da mi napravi haos od života kada se pretrpam obavezama realnim i potpuno iracionalnim....ako nemam plan, nastupa potpuni raspad sistema...

Ostatak vremena do polaska na turneju u Berlin sa prištinskim pozorištem, drugarima koje sam stekla radeći „Život i standarde“, protekli su bez razmenjene reći sa Todorovićem...Ne javlja se, nije online, svi ga jure...Neuhvatljiv....Čujem se povremeno sa Bojanom, njegovim zamenikom i desnom rukom, Gagijem koji bi trebalo da mi snima, a inače je tehnički rukovodilac pozorišta, sa Rakočevićem, direktorom Doma kulture u Gračanici, koji je posrednik u komunikaciji...Saznajem da je saradnja sa Monbižu teatrom potekla preko reditelja Darijana Mihajlovića koji je tamo angažovan...Njega pronalazim na FB...Javlja se, daje mi više informacija....Onda mi dan pre polaska šalju poruku da sve otpada, desetkovani su zbog finansija, na put ide svega nekoliko ljudi...Uveče u neko doba me bude....Ako nije problem, mogu li da se spakujem i idem sa njima, ipak....Kada? Sutra, popodne…Popodne zovu…Mi tek u Raškoj, kombi na servisu...Čekaj na Autokomandi oko ponoći....

I kretoh....Kombi kao u „Ko to tamo peva“, prtljaga, instrumenata i razne opreme svuda, na sedištima, izmedju njih, na nama....Kod Sava centra ulaze muzičar i pevačica, deo pratećeg programa koji niko ne zna kako bi trebalo da izgleda...Unose još jedne klavijature i svoje kofere koje jedino na glavu mogu da nam stave....Smestismo se nekako...Sa njima poput uragana upada i Bojan Stojčetović, već pomenuti, desna ruka Nenada Todorovića....Istog momenta uzima gitaru u ruke, lagano zagrevanje ispevavanjem pošalica, uz šarski sir i razne vrste rakija iz kosovskog zavičaja, onda prooooba!

Uigrava se buduća predstava! Koja će premijerno biti odigrana pred nemačkom publikom...Saznajem da ne mogu igrati „Hotel Kosovo“, kako je planirano....Obezbeđeno je novca tek da može da se krene tako u krnjem sastavu, bez dekora, scenografije i kostima....U hodu se stvara „Kabare Kosovo“....Nužda zakon menja....Todorović bled i neuobičajeno tih i ozbiljan. Nije mu lako. Ja imam tremu od toga na šta će sve ovo izaći, a tek on koji je odgovoran, mogu misliti. Glumci i muzičari koje su poveli kao ispomoć i koji prvi put nastupaju sa njima, uvežbavaju songove iz par predstava, sklapaju kostur onoga čime će se sutra predstaviti na sceni u Berlinu...Gluvo doba noći, a u našem kombiju vri....Harmonikaš u neprirodnom položaju razvlači harmoniku, devojke terciraju, a neumorni Bojan drži atmosferu pesmom, pošalicama, ludorijama....

Prolazi noć, Mađarska, Slovačka, sviće, Češka....putokazi najavljuju Prag...san me pomalo osvaja....sanjam ili se sećam mog Danila....Njegovih priča o turneji po tadašnjoj Čehoslovačkoj krajem šezdesetih sa valjevskim „Abraševićem“, mislim da su igrali „Dobrog čoveka iz Sečuana“...Ili sam nešto pomešala, jer te fotografije imam kod sebe....On u ulozi sveštenika...Sećam se kutije sa nakitom koji je doneo mami sa te turneje i priče o lutki koja plače, za mene...Koje sam se uplašila, bacila je i razlupala....i plišanog plavog zeca....Moj otac...Centar mog života, dugo, dugo...Nedostaje do bola tri godine...Pričali su da je bio jako talentovan glumac amater, da su ga zvali iz nekih beogradskih pozorišta za profesionalni angažman, mislim da je u pitanju bilo Beogradsko dramsko...Nakon velikog uspeha koji su imali na pozorišnpm festivalu na Hvaru...Fragmenti koji su mi se negde urezali iz kućnih priča....I baš ovih dana negde na forumima me po ko zna koji put dotakla rasprava o tome što Valjevo od pedesetih godina prošloga veka nema profesionalno pozorište...Grad koji je dao toliko glumačkih bardova, reditelja, dramaturga....

Moji prijatelji iz prištinskog pozorišta opstali su poslednjih petnaest godina u nemogućim uslovima...Zato što je pozorište njihova strast, ljubav, njihov život....Od prvog susreta sa njima nekako sam se osetila da sam među svojima, otvorila sam svoje srce za njih i jednostavno ih volim. Sve skupa! Nije baš uobičajeno u poslu u kome sam, ali se dešava...i meni najdraže emisije tako nastaju....kao što sam nekako zavolela Arno Gujona i njegovu suprugu, Gorance, meštane Leška ili kosovskog Pomoravlja...mlade Stojanoviće koje ćemo gledati u emisiji „Gračanički arlekino“....Ne može bez ljubavi da se stvara....ja ne radim....ja volim svoj posao...i samo tako može...

Pauze provodimo na parkinzima benzinskih pumpi, Mićko uzima harmoniku u ruke, otečeni od neudobnog celonoćnog sedenja u kombiju igramo kolo, poskakujući kao da nam nije ništa....Pauza za ručak negde ispred Praga i nastavljamo put ka Drezdenu, pa dalje ka odredištu – Berlin, Monbižu teatar...

Topla dobrodošlica, neobični ambijent pozorišta koje se specijalizovalo za igranje bajki braće Grim...U kome je već treću premijeru, prvih dana juna, imao naš Darijan Mihajlović....Njegovo čitanje Molijerovog Tartifa potpuni je hit ovih dana u umetničkom životu Berlina....Dok nas domaćini okrepljuju posluženjem, sa scene amfiteatra prolama se desetominutni aplauz...Reditelj Todorović, direktor pozorišta sa Kosova odmahuje glavom....Ljudi, sutra uveče igramo pred ovim ljudima...Darijan je visoko podigao lestvicu...Moramo biti na visini zadatka...

Pridružuju nam se Darijan i Mauricio Fare, umetnički direktor pozorišta...Tu je i Kristijan Šulc, jedan od vlasnika teatra...Dogovor u vezi sutrašnjeg predstavljanja prištinskog pozorišta, kako prevazići jezičku barijeru, hendikep zbog desetkovane glumačke postave....

Preumorna sam, sanjam kupatilo i udoban krevet....Rečeno nam je da je obezbeđen smeštaj u dvorcu Švante, gde borave glumci, koji je u posedu vlasnika Monbižua...Nalazi se na sat vožnje od Berlina....

U gluvo doba noći stigli smo na mesto gde ćemo prenoćiti tri noći, druge večeri Kabare će biti igran na ovdašnjoj otvorenoj pozornici....

Moj šok je bio veliki....Uprkos polutami na prvi pogled se videlo da je okolina prelepa, ali smeštajni uslovi su me doveli do ivice suza, koje sam naravno potisla zbog blama i toga što nisam želela da glumim razmaženo derište...Ali, bila sam očajna....Zapravo, ovo je tek budući hotel, koji će tek biti renoviran za smeštaj gostiju....Higijenski uslovi strava, jedno kupatilo na spratu, zajedničko, tiha jeza....Ipak sam sa osmehom koji sam izvukla iz peta, pitam za pomoć mladog menadžera, ispostavlja se da je Hrvat, rođen u Nemačkoj....Za utehu dobila sam jednokrevetnu sobu, nešto priručnog nameštaja da se raspakujem, čistu posteljinu, zoger za patos....Sačekah na red u kupatilu i padoh u san...Momentalni.

Jutro i pogled na predivni vrt odagnali su nelagodu zbog gadljivosti koju imam kad moram nešto tako intimno kao što je kupatilo da delim sa nepoznatim ljudima....Lepota je tolika da sve drugo anulira....I od tog momenta do kraja puta ulećem u tu opuštenost i zadovoljstvo koje se rečima teško da prepričati...Jutarnja blic proba glumačkog ansambla, pakovanje i put Monbižu teatra....Celodnevno uigravanje pred premijeru...dogovor da pantomimom Nenad, Darijan i Roman Kanonik, jedan od najpoznatijih glumaca u Nemačkoj, Rus poreklom, koji u Darijanovom Tartifu igra naslovnu ulogu – nadomeste skraćenu verziju priče o povratničkim patnjama Srbina sa Kosova, Dobrivoja....Darijan je njegova baba koja ga vapajem doziva u rodno selo kraj Prizrena, Nenad je naravno Dobrivoje, Roman vozač povratničkog prevoznog sredstva....

Ja saznajem da na dalje Gagijevo snimateljsko angažovanje ne mogu računati, da će mi pomoći Dado koji se inače bavi finansijama u njihovoj trupi, a entuzijazam po tom pitanju je pokazao i jedan od naših vozača, Rajko, ljubitelj fotografskog zanata....Uf! Neka mi je Bog u pomoći!

Oblaci opasno prete da sve pokvare....Pre Kabarea Kosovo igra se Darijanov Tartif....Prvi minuti predstave i pljusak koji se pretvara u nevreme...Ono što je za mene, emotivnu Srpkinju, iznenađenje je lakoća sa kojom to publika prihvata...Publika koju sam videla da strpljivo dugo, dugo stoji u redu i čeka da kupi kartu, da uđe u amfiteatar....salvama smeha i aplauzima pozdravljaju glumce kojima kiša sliva šminku, prihvataju kišne kabanice koje dobijaju na poklon i odlaze...Darijan mi posle objašnjava da je to sasvim ok za njih, dešava se, znaju da mogu da iskoriste svoje karte u roku od godinu dana, kad god...Vidimo ih tu možda već sutra....

Kiša ipak prestaje i izvesno je da će Todorovićeva trupa nastupiti u 21,30....Raduje nas sve red za karte za „Kabare Kosovo“, ali ima i treme, razumljivo....Na sve nedaće još i saznanje da titla sa prevodom na nemački neće biti, jer se onaj koji je to trebalo da realizuje jednostavno ceo dan ne javlja na telefon...Nije u dometu!!! Dešava se i u Nemačkoj!

To je već ozbiljan problem...Ali, nekako se uvek nađe i rešenje, kada je dobra energija u vazduhu! U postavi Tartifa je i Aleksandar Tesla, to Tesla mu je umetničko prezime...Rođen u Nemačkoj, poreklom Srbin iz okoline Novog Pazara....Majka Slovenka...Balkanska priča. Govori srpski,mada nema baš mnogo prilike da ga koristi....Vrlo malo vremena ima da se upozna sa tekstom koji govori narator i pokuša da ga prevede na nemački...

I poče kabare...gorka priča o sudbini Srbina Dobrivoja, povratnika na Kosovo, o sudbini celog naroda, ispričana, otpevana, pantomimom zapečaćena...Neodoljivi Nenad, Darijan i Roman....Tesla šarmantan, bend „Ko smeta“ razvalio jezičke barijere, tri gracije prištinskog pozorišta neodoljive....Aplauz, aplauz, aplauz...Uuuuu.....sve će biti lakše sutra! Zadovoljni domaćini, publika pomalo zbunjena, nisu im sve nijanse Todorovićevih oporih stihova shvatljive, ali atmosfera je bila odlična....Kabare Kosovo postao deo istorije Monbižu teatra...

Ja napravila anketu, bez pomoći prevodioca koja mi je bila obećana...pitanje na engleskom, odgovor na nemačkom, ko razume shvatiće....Bože dragi....Snimao Dado, finansijski....i otkazao dalji angažman...mora da se relaksira....razgovor sa Teslom poreklom iz Pazara snima Rajko, ljubitelj fotografije, vozač kombija iz epopeje „Za Berlin...“ Ton neupotrebljiv, Tesla skinuo kostim, šminku, ja demotivisana da nastavim....Sutra je novi dan!

I svanu sutra...ceo dan u dvorcu Švante, na dan seoske slave koja se proslavlja uz lokalni džez orkestar u bašti ispred zdanja...Uz salvu smeha poredimo prizor sa onim što se kod nas po selima viđa o sličnim svetkovinama...

Obilazim okoliš, nestvarno izgleda, jezerca, ležaljke, ranč na kome lenjo pasu neobična stvorenja viđena samo u stripovima o kaubojima i Indijancima, tamo su ih zvali bufalo, ako se dobro sećam....prevode mi sa nemačkog da je reč o tzv. Vodenim bikovima, retkoj vrsti goveda iz prastarih vremena, poreklom iz Azije....Ovde su atrakcija...

Dan za uživanje i lagani rad, Rajko sa svojom jako dobrom amaterskom opremom snima atrakcije kompleksa, popodne, pred predstavu kosovskog teatra, Gagi, iskusni snimatelj, tehnički rukovodilaz pozorišta, ponovo uzima kameru u ruke...Odahnula sam....

Ovoga puta igra se pored vode, na peskovitoj plaži, sa prevodom na nemački u izvedbi Mirijam, nemačke glumice koja je odrasla u Barajevu kod očeve familije, koja je život nastavila u Nemačkoj, domovini svoje majke....Publika tri puta vraća na bis ansambl koji je nakon petnaest godina lutanja krov nad glavom pronašao u Gračanici, na Kosovu...U publici ima i onih koji su nošeni sličnom balkanskom sudbinom pronašli dom u okolini Berlina....Proovode veče sa nama, uz sevdalinke, po njihovoj želji...Bend „Ko smeta“ ima širok repertoar....

Poslednje jutro u dvorcu Švante...Ni duhova, sem nas Srba, nema...personal ponedeljkom i utorkom ima slobodne dane...na stolovima ostaci hrane od sinoć, prazne čaše, flaše...u rashladnoj vitrini nešto ovala sa hranom za naš doručak...Baj, baj Švante....Verovali ili ne, ostala bih ovde....

Imamo još ceo dan u Berlinu, da protrčimo ono što u turističkim prospektima kažu da se ne sme propustiti, Brandenburška kapija, Rajstag, Aleksanderplac....Uspela sam da ovaj put vidim Molijerovog Tartifa u Darijanovoj režiji i mirno sedam u kombi iz „Ko to tamo peva“....Preživeću dugi, dugi put do Beograda...Za nama ostaje Monbižu teatar, mašu nam Kristijan, Roman, Mauricio, Mirijam, Aleksandar Tesla....Osećaj da ostavljaš stare prijatelje....Lepo, setno, slatko...Mota mi se po glavi da bih možda mogla da pišem pozorišne komade kako bih postala deo ovoga sveta....Smejem se svojoj ludoj glavi i onoj energiji koju pomenuh negde na početku, a koju je neophodno držati pod kontrolom...

Sumiram....Berlin, grad koji te kupi, ne na prvu impresivnom arhitekturom, na primer....Na drugu, u hodu, dok sa terase Monbižua posmatraš brodove pune turista kako plove kanalom, dok sunce sporo zalazi bar dva sata kasnije nego u Beogradu, dok gledaš opuštene Berlince kako igraju salsu na platou pored reke, dok slušaš o tome da ostatak Nemačke ni nalik nije ovom gradu koji je postao svetsko stecište umetnika, nakon Pariza, Njujorka...

Znam, poput Bajage i njegovih poznatih stihova, i ja ću dugo misliti na Berlin, sa Berlincima i poželeti da ga još nekada dotaknem....I da, znam da sam učvrstila prijateljstvo sa drugarima iz prištinskog pozorišta sa domom u Gračanici....Opet bih sa njima, gde god....