Loading author articles...
Autor: Tatjana Soldatović Manojlović
Loading author articles...
Fantastičan je osećaj svih onih zimskih subotnjih večeri, dok mokrim nogama pobeđuješ svoje limite, razvijajući svest da ta mala, pojedinačna žrtva simbolično doprinosi milimetru promene ka nečem boljem...
Nekako me savest pritiska već par godina jer se do sada nisam pozabavila onim što je Valjevcima podario naš zemljak – Milovan Glišić.
Prohodala sam na Vidraku, u parku kod spomenika Stevanu Filipoviću... Ili mi se bar tako utkalo u sećanje, kroz kazivanje moje majke...Seća se, očajna je bila jer to dete gde spustiš tako sedi, igra se i brblja, usta ne sklapa... Ali, od prvih koraka ništa! E, onda od tog prohodavanja do dana današnjeg - stajanja nema... Akcija, akcija, akcija...
I eto, živimo stvarnost u kojoj kritička misao, i ako je ima – može se čuti i pročitati tek ponekad, ponegde.. Onaj ko digne glavu i ne dozvoli utapanje – na sve načine bude ometan, onemogućavan do konačnog nestajanja iz etra...
Reč na otvaranju izložbe novinara Radovana Lazarevića u Mionici, u petak, 26. maja
Publika tri puta vraća na bis ansambl koji je nakon petnaest godina lutanja krov nad glavom pronašao u Gračanici, na Kosovu...U publici ima i onih koji su nošeni sličnom balkanskom sudbinom pronašli dom u okolini Berlina
Svojevremeno sam svojom voljom promenila mesto prebivališta, svoje Valjevo zamenila Beogradom, jer sam mislila da je to za moju decu i mene bolje, pa nije bilo lako. Ovde je bilo tuđom voljom, mnogi misle iz hira ili interesa tadašnjih državnih moćnika. Idem put Leška, da čujemo šta kažu ti ljudi 55 godina kasnije. Da li ih to pritiska i dalje ili su se pomirili sa sudbinom?