Loading article...
Loading article...
Prve kafane u današnjoj Karađorđevoj ulici otvorene su ubrzo po njenom prosecanju, na početku druge polovine 19. veka. A najranija evidencija o njihovom postojanju je iz 1863. godine.
Prve kafane u današnjoj Karađorđevoj ulici otvorene su ubrzo po njenom prosecanju, na početku druge polovine 19. veka. A najranija evidencija o njihovom postojanju je iz 1863. godine. Prema tom svedočanstvu, na novom beogradskom putu, kako se ova ulica zvala sve do pred kraj 19. stoleća, postojale su četiri takve institucije. Tri su svrstane u prvu, najvišu klasu, a jedna u drugu donoseći vlasnicima zavidne prihode. Vremenom se njihov broj uvećavao, sve više su se međusobno razlikovale, takođe i kvalitet usluga što su tamo pružane.
Karađorđeva ulica je, bar kad su kafane bile u pitanju, sve do kraja 19. veka držala primat u odnosu na druge varoške ulice. Od tada to prvenstvo pripada ulici koja je najpre nosila ime kralja Aleksandra Obrenovića a od Vidovdana 1915. zove se Ulicom vojvode Mišića.
Ovim pregledom su, inače, obuhvaćene kafane u valjevskoj Karađorđevoj ulici koje su postojale do kraja Drugog svetskog rata.
Balkan
Hotel u središnjem delu Karađorđeve ulice (broj 64), na mestu ispred sadašnjeg zdanja Skupštine Grada Valjeva. Najpre vlasništvo braće Grozdanović (izdat u zakup Milutinu Dojčinoviću), potom pripadao braći Stanimirovićima pa u proleće 1938. godine Dragomiru Miroviću. U vremenu 1926-38. «Balkan» je bio iznajmljen Vlastimiru Stefanoviću. Za vreme Drugog svetskog rata držao ga Dragiša Vitezović. Dojčinović, prvobitni zakupac «Balkana», bio je izvesno vreme u doba okupacije 1915-18. predsednik Valjevske opštine i potom prinuđen da se odseli u Beograd.
Utvrđeno je 1899. godine da bi za eventualne vojne potrebe u «Balkanu» moglo da se smesti 30 ljudi a u njegovoj štali 10 konja. Procena iz 1916. kazuje o trostruko većem kapacitetu – 100 ljudi i 30 konja. Onovremenoj okupacionoj vlasti nije bio po volji naziv «Balkan» pa je prema vlasniku preimenovan u «Stanimirovića kafana».
Zapamćeno je i to da je «Balkan» imao «dobru kujnu sa solidnim cenama i dosta abonenata (sudije, profesori...), četiri sobe za izdavanje», a u dvorištu «štalu za volove i konje pošto su tada zaprege bile osnovno prevozno sredstvo».
Salonsko tamburaško društvo «Čika Ljuba», što ga je osnovao valjevski gimnazijski profesor Stevan Kolar, prvi svoj koncert imalo je «u prostorijama gostionice Milutina Dojčinovića», 17. februara 1902. godine. Bivalo je u tom prostoru i ponekih pozorišnih izvedbi; Valjevcima se tamo u aprilu 1903. predstavio komičar Vlada Prizrenac. U novembru 1907. godine «Politika» je, pak, pisala o školi igranja što je onda organizovana u toj kafani. Pokatkad su u «Balkanu» priređivane i bioskopske predstave. A ispred kafane je dugo bila stanica za autobuse.
Za vreme velike epidemije tifusa pegavca, u zimu 1914-15. godine, oboleli su hospitaliztovani i u tom prostoru. Tada su u hotelu «Balkan» boravile i hrabre bolničarke Flora Sends iz Engleske i Amerikanka Simonds.
Posle nacionalizacije, preduzete iza Drugog svetskog rata, «Balkan» je 7. jula 1954. pretvoren u Dom omladine. Srušen sredinom 60-ih godina.
Beograd
Nalazio se na uglu Karađorđeve i Hajduk Veljkove gde je prethodno bila kafana «Mali Beograd». Vlasništvo Spasoja Radovića, rodom iz Gornje Vranjske kod Bileće, koji je prethodno izvesno vreme radio u Americi. Umro je 1931. godine.
Radović je u proleće 1927. srušio «Mali Beograd» i već u leto 1928. godine, prema projektu inženjera Milorada Babića, bilo je podignuto novo zdanje. Celokupan posao izveli su braća Vujovići, Rista i Lazar, valjevski preduzimači, takođe doseljeni iz Hercegovine. U prizemlju se nalazila kafana sa pratećim prostorom, a na spratu sedam soba koje su većinom izdavane. Uostalom, «Beograd» je u početku bio registrovan kao hotel, za onovreme prilike moderan i pristojno opremljen.
Klasifikacijom valjevskih hotela i kafana iz maja 1938. godine hotel «Beograd», vlasništvo Spasojeve supruge Save Radović, svrstan je u drugu kategoriju, među još 18 tako rangiranih ugostiteljskih radnji u gradu.
Posle Drugog svetskog rata «Beograd» je nacionalizovan (1949) i nakon izvesnog vremena ustupljen Ugostiteljskom preduzeću «Sloga». Krajem 50-ih i početkom 60-ih godina u toj kafani se nalazila i biletarnica obližnje «Streline» autobuske stanice, locirane u Hajduk-Veljkovoj ulici.
Pošto je 2003. godine, otkupom od «Sloge» vraćen Radovićima, «Beograd» je iznajmljen jednoj banci za njeno poslovanje.
Bife Mihajla Popovića
U maju 1938. godine nalazio se u Karađorđevoj 129. Svrstan tada u treću, najnižu kategoriju. Nije imao dug vek; ne spominju ga popisi valjevskih kafana iz 1936. i 1942. godine.
Građanska kasina
Gostionica na nekadašnjem Srećkovića imanju, ugao današnjih ulica Karađorđeve i Vojvode Mišića, gde je sada Biblioteka. Nju je 1888. godine vodio Đorđe Babić Šapčanin.
Sagrađena je polovinom 19. veka i dugo predstavljala najprostraniju i najotmeniju, najugledniju kafanu u varoši, bila je sastajalište onovremenih valjevskih intelektualaca. U «Kasini» su povremeno priređivana javna predavanja; sedmog oktobra 1890. o tome «Kako se pišu novine» kazivao je Živko M. Romanović. Orkanizovani su i koncerti, politički zborovi, zabave i igranke a pri kraju toga stoleća i prve škole modernih igara (vodili su ih Todor Ristić i Blagoje Jovanović). Još ranije, 80-ih godina 19. stoleća, igrane su tamo i poneke pozorišne predstave. Putujući fotograf M. Šnapek, kad je dolazio u Valjevo, imao je u «Kasini» svoj atelje. Jovan Pavlović, zubar iz beograda, koji se povremeno takvim poslom bavio i među Valjevcima u oktobru 1890. je izabrao „Kasinu” za svoju ordinaciju.
Izvesno svedočanstvo o ovoj kafani predstavlja i novinski oglas u «Valjevskom glasu» od 20. avgusta 1889. godine: «Gostionica KASINA I-og reda u Valjevu, na uglednom mestu, izdaje se pod kiriju od 1. novembra za jednu ili više godina na dan 10. septembra ove godine javnim nadmetanjem pred istom kafanom, gde se i uslovi mogu videti».
Početkom 20. veka «Građanska Kasina» je bila pretvorena u poštu. Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, umesto iseljene pošte, otvorena je kafana «Stara Pošta». Sudija Milenko Jovanović je pisao da je Gestapo to uradio «sebi za razonodu, šetačima na uveseljavanje, otečestvu že na sramotu, a ugostitelju Rajku Matiću na polzu». Od Jovanovića je i svedočenje iz 1943. godine da u toj kafani «dve pevačice pevaju na smenu sevdalinke, na daire, i nemačke šlagere, na harmoniku».
Firmu «Građanska kasina» nosila je u novembru 1942. kafana Radisava Matića u Čika Ljubinoj ulici br. 2; «Kasina» je, pak, bila jedna ondašnja krčma u Knez Mihailovij ulici.
Dva lafa
Mehana Todora Đorđevića, sa štalom. Mogla je 1899. godine radi vojnih potreba da primi 30 ljudi i 10 konja.
Evropa
Nekadašnja kafana, na neparnoj strani Karađorđeve ulice (raskrsnica sa Danilovićevom), u koju se ulazilo sa ugla, preko tri stepenika. Tu se izvesno vreme nalazio stan radničkog pokreta. Njen vlasnik je 1908. godine bio Joca Vladimirović a vodio je Sreten Dučić. Docnije, ta zgrada je služila za stanovanje.
Gostujući u Valjevu u januaru 1909. godine, pozorišna družina Stojana Lazića je u toj gostionici igrala «niz svojih predstav». Svojevremeno je u «Evropi» (od jesenio 1911. godine) «Abrašević» imao stalnu pozornicu. Nju je onda opremio moler Adam Čitaković koji je na zavesi naslikao kovačkog radnika pored nakovnja. Posle Prvog svetskog rata tu se «nastanilo» Valjevsko studentsko diletantsko pozorište «Nušić» (radilo 1920-23).
Nekoliko zgrada među kojima se nalazila i «Evropa» otkupio je 30-ih godina dr Radomir Raca Stefanović i sagradio sopstveni dispanzer. Na tom mestu je sadašnja kafeterija «Korner».
Zanatlija
Krčma u Karađorđevoj 187, vlasništvo Vojislava Grozdanovića. Radila za vreme Drugog svetskog rata.
Zora
Mehana sa štalom, vlasništvo Marinka Milićevića. Mogla je 1899. godine da prihvati, u slučajevima vojnih potreba, 30 ljudi i pet konja.
Uz Milićevićevo ime je u Azbučnom spisku glasača Opštine Valjevo, urađenom početkom 1899, ubeleženo da mu je zanimanje «prostitut». U onovremenom Valjevu jedini pripadnik te «profesije». Verovatno da je takvom Marinkovom poslu bila prilagođena i njegova «Zora».
Kod Balaća
Nekadašnja kafana kojom se u vremenu oko 1900. godine završavala Karađorđeva ulica. Zvala se tako po prezimenu svoga sopstvenika. Tamo su zimi priređivani «krompir-balovi», skoro redovno «obogaćivani» tučama.
Kod našeg čoveka
Kafana u Karađorđevoj 12, vlasništvo Zlatomira Markovića. U februaru 1942. godine komisijski je rešeno da bi je trebalo «zatvoriti iz higijenskih razloga».
Mala zora
Krčma u Karađorđevoj 195, vlasništvo Leposave Grbić. U maju 1938. svrstana u treću klasu. Radila i za vreme Drugog svetskog rata. U februaru 1942. godine komisijski je utvrđeno da bi je trebalo «zatvoriti iz higijenskih razloga».
Mali Beograd (Beograd)
Nekadašnja gostionica i kafana na uglu Karađorđeve i Hajduk Veljkove ulice, gde je docnije sagrađena kafana «Beograd». Krajem 19. veka vlasništvo Bogdana Novakovića, potom Stamenka Petkovića. Izdavana je uglavnom u zakup, početkom 20. stoleća u njoj je najduže radio Vasa Jovanović. Uz tu kafanu Petković je držao pekaru, prodavnicu i lokal u kome su bivale zanatske radnje.
O njenom nevelikom kapacitetu kazuje informacija iz 1899. prema kojoj je u slučaju vojnih potreba mogla da prihvati svega 10 vojnika. A prema proceni okupacione vlasti iz 1916. godine, u «Malom Beogradu» je moglo da se smesti 20 ljudi i 10 konja. Može biti da je u tom međuvremenu ova kafana unekoliko bila proširena.
Sačuvao se i jedan opis «Malog Beograda»: «Bila je to stara, prizemna i trošna zgrada, sa prostranom salom na dva stuba, koji su držali tavanicu i čitavu krovnu konstrukciju. Na centralnom stubu godinama su stajale gusle, kao drevni muzički instrument. U kafanu se ulazilo iz Karađorđeve ulice, tako što se silazilo niz jedan ili dva stepenika, jer je pod u njoj bio niži od uličnog prostora bar za pola metra! Zato se događalo da prilikom velikih kiša voda sa ulice prodre u njenu unutrašnjost, pa su kelneri morali u kofama i lavorima da je izbacju napolje...»
Povremeno su u «Malom Beogradu» organizovane igranke i posela.
«Mali Beograd» je njegov novi vlasnik, Spasoje Radović, srušio u proleće 1928. godine.
Markovića kafana
Nalazila se u Karađorđevoj ulici br. 188, na njenom raskršću sa Hajduk-Veljkovom, do nekadašnjih vojnih artiljerijskih kasarni. Sagrađena 1908. godine. Vlasnik je najpre bio Miloš Marković (umro 1934), zatim Pavlija Marković, a 1942. godine u tom svojstvu je upisan njen sin Miloje Marković. Predak Markovića se u Valjevo doselio iz okoline Prijepolja, najpre su držali neku kafanu u blizini «Grand-hotela».
Prema klasifikaciji valjevskih kafana i hotela iz 1936. Markovića kafana je pripadala drugoj klasi, tako je bilo i u maju 1938. godine.
U februaru 1942. komisijski je ocenjeno da bi je trebalo «zatvoriti 20 dana – dok se ne uredi spolja i unutra».
Nacionalizovana 1948. godine.
«U Markovića kafani – sećao se Borislav Vujić – pored pića moglo se dobiti i jelo. Oni su držali abonirce, a moglo se dobiti jelo i za prolaznike. Posle otvaranja fabrike Vistad, za inženjere i druge stručnjake kuvalo se jelo u kafani, a momak bi u podne odneo ručak u fabriku. U kafani je bilo mesta za oko 60 osoba, a u maloj salici za još sledećih 35. Na zabavama je moglo da se smesti i po 200 osoba, jer se i mala sala za te prilike otvarala».
Zgrada u kojoj je nekada bila Markovića kafana srušena je 1967. godine.
Mehana Riste Jeremića
Spadala je u četiri najstarije kafane «na novoprosečenom drumu beogradskom». Svrstana 1863. godine u prvu klasu uz opis: «Dobrog je stroja, nova, od tvrdog materijala, kafana, meana, pet soba, podrum i ar ima». Vlasniku je u vreme popisa valjevskog stanovništva iz 1862. mesečno donosila prihod od solidnih 14 talira.
Ne zna se sudbina ove kafane posle Jeremićeve smrti, 1868. godine.
Mehana Tanasija Tase Marinkovića
Sagrađena sredinom 19. veka. U popisu valjevskih mehana i njihovih vlasnika iz 1863. godine o njoj je kazano: «Dobrog je stroja, nova, ima kafanu, lebnu furunu, četiri sobe, ar i podrum». Svrstana tada u drugu klasu. Mesečno je, prema popisu stanovništva iz 1862, vlasniku donosila znatnih 14 talira.
Ne zna se pod kojom je firmom i u čijem vlasništvu docnije radila.
Milan Matić Lukavčanin
Sve što se o ovoj mahani zna svodi se na novinski oglas njenog vlasnika Milana Đ. Matića, objavljen u beogradskom «Videlu» 29. oktobra 1882. godine:
«OBJAVA. Moju novo-ozidanu mehanu u Valjevu, u novoj ulici, na kojoj je firma 'Milan Matić Lukavčanin', otvorio sam i snabdeo je svim potrebama za putnike, gde će svaki biti zadovoljan i uslugama i cenom».
CC
Narodna gostionica
Kafana na uglu ulica Karađorđeve i Vuka Karadžića. Pripadala je najpre advokatu Mirku Radovanoviću i njegovim naslednicima, a 1899. godine bila vlasništvo mehandžije Đorđa Tomaševića. Radi eventualnih vojih potreba mogla je onda da prihvati 20 ljudi a takođe i 10 konja jer je imala sopstvenu štalu. Dvostruko veći kapacitet ove kafane (40 ljudi i 20 konja) učinio se proceniteljima iz 1916. godine.
«Narodnu gostionicu» je u jesen 1908. vodio Milisav Vidojević
Nju je 1936-38. godine posedovao Miloš Paraćinac, tada je svrstavana u drugu klasu.
Srušena pred Drugi svetski rat da bi ubrzo na tom mestu bio sazidan hotel «Central».
Petrograd
Kafana, vlasništvo Milana Đorđevića-Gentića, dobijena u miraz ženidbom sa Anđom, od njega mlađom 15 godina. Osumnjičen je 1865. godine za učešće u nekakvim finansijskim špekulacijama i osuđen na četvorogodišnje robijanje. Docniji imalac – Aleksa Bogdanović čijih su četiri sina bili masoni.
«Petrograd» je sagrađen sredinom 19. stoleća, naspram današnjeg zdanja Gradske skupštine (četvrta zgrada u nekadašnjem nizu od Ulice Vuka Karadžića prema Danilovićevoj). Uz podatak iz 1863. da se ova kafana nalazila «na novoprosečenom drumu beogradskom» stajao je i opis: «Dobrog je stroja, nova, od slabog materijala, kafana, meana, ar, šupa i šest soba». Svrstana je onda u najvišu – prvu klasu. Procenjeno je 1862. godine da vlasnicima donosi rekordan mesečni prihod u iznosu od 25 talira.
Tu je, prema proceni iz 1916. godine, moglo da se smesti 100 ljudi i 30 konja. Iz toga vremena je i nalog o promeni naziva «Petrograd» u «Kafana Grozdanovića».
„Podrum” Velimira Beljića
U maju 1938. godine nalazio se u Karađorđevoj 15. Svrstan tada u treću, najnižu klasu.
Odlukom Okružnog načelstva od 1. septembra 1943. uzet za izvođenje nastave učenicima Državne mešovite građanske đkole.
Posavina
Kafana koja je krajem 19. veka vlasnički pripadala Aleksi Bogdanoviću. Docnije vlasništvo braće Matića (oko 1908. godine; tade je vodio Cvetko Stevanović), zatim Zorke Stefanović. Nalazila se na parnoj strani Karađorđeve ulice, ispred sadašnjeg Gradskog trga.
Imala štalu i u slučajevima vojnih potreba mogla je 1899. godine da prihvati 20 ljudi i 10 konja. A iz 1916. je procena da je u «Posavini» moglo da se smesti 100 ljudi i 30 konja.
Svrstana je 1936. u najvišu prvu klasu, a u maju 1938. godine u nižu (drugu) kategoriju. Za vreme Drugog svetskog rata «zauzeta od strane nemačke komande».
Rudničanin
Bife u Karađorđevoj 67, vlasništvo Živorada Filipovića. Radio je za vreme Drugog svetskog rata.
Sunce (Kod Sunca)
Nekadašnja kafana na uglu Karađorđeve i Vuka Karadžića ulice, dijagonalno od sadašnjeg «Centrala», sagrađena sredinom 19. stoleća. Prvobitni vlasnik Dimitrije Obradinović, docnije vlasništvo Marinka Matića (oko 1890-95), Đukana Đukanovića (oko 1900) pa Milojka Topalovića (od 30-ih godina 20. veka). O Obradinoviću je u svojim «Zapisima starog Beograđanina» pisao Kosta Hristić: «Čika Dika Obradinović, pitom i vazda nasmejan starčić, u plavim čohanim čakširama i džubetu, belim, vunenim čarapama, jemenijama na nogama, fesom sa plavim svilenim kićankama na glavi i izreckanim krugom od hartije povrh kićanke».
Prema opisu iz 1863. godine, ova kafana je bila dobrog «stroja, nova, od tvrdog materijala». Uz kafanu imala je i pet soba, podrum i ar (štalu). Prema ondašnjoj klasifikaciji spadala je u prvu klasu. U popisu valjevskog stanovništva, rađenom 1862, procenjeno je da ova kafana donosi vlasniku mesečni prihod od rekordnih 25 talira.
Posle srpsko-turskog rata iz 1876. godine tu su izvesno vreme bili nastanjeni oficiri, među njima i narednik Živojin R. Mišić. Budući vojvoda je docnije o tome svedočio u svojim «Uspomenama».
Procenjeno je 1899. da bi radi vojnih potreba kafana «Kod Sunca» mogla da primi 30 ljudi i 10 konja. Dvostruko veći kapacitet (60 ljudi i 20 konja) utvrđen je procenom iz 1916. godine.
Svrstavana 1936. i 1938. godine u treću klasu.
A u februaru 1942. komisijski je ocenjeno da bi je trebalo «zatvoriti iz higijenskih i tehničkih razloga».
Nekoliko godina (1957-59) tu se nalazilo Dečje odeljenje Gradske biblioteke.
Zgrada nekadašnje kafane «Sunce» srušena je 1969. godine da bi na tom mestu bila podignuta Robna kuća «Beograd».
Hercegovina
Vlasništvo Koste Kašikovića. Svrstavana 1936. i 1938. godine u valjevske kafane druge klase. Za vreme Drugog svetskog rata «zauzeta od strane nemačke komande».
Kašiković je pripadnik porodice koja se u Valjevo doselila iz Hercegovine (okolina Ljubinja). Za vreme Drugog svetskog rata bivao je u opštinskoj upravi Valjeva.
Central
Hotel na uglu ulica Karađorđeve i Vuka Karadžića. Sagrađen pred Drugi svetski rat umesto trošnog zdanja «Narodne gostionice» (otvoren 21. marta 1941). Vlasnici – Krsta Pašić i Zarija Penezić, kafedžije, oba posle Prvog svetskog rata doseljeni iz Užičkog okruga. Najpre su radili kao zakupci «Zlatibora» u Ulici vojvode Mišića.
Za vreme rata, već u julu 1941, «Central» je za svoje potrebe zauzela nemačka komanda. A neposredno posle rata koristile su ga vojne vlasti naše države i Radio odeljenje Gradskog Narodnog fronta.
Nacionalizovan u maju 1948. godine, kad i «Grand-hotel», na osnovu odluke Gradskog narodnog odbora Valjevo. Potom u vlasništvu Ugostiteljskog preduzeća «Sloga». U jesen 1990. «Central» je pretvoren u magazin «Đovani» ali ni to novo i neprirodno stanje nije bilo dugog veka.
(Iz knjige u nastajanju «Valjevo – Grad i ljudi»)
