Klinci među rukometnim prvoligašima

Razumljivo je i posve opravdano bilo slavlje sportskog Valjeva u poslednjoj majskoj noći, posle pobede rukometaša Metalca u derbiju sa Šamotom iz Aranđelovca – 22:21 (10:2). Uspeh je značio više od plasmana u Prvu saveznu ligu, ako je uopšte i bude, s obzirom na to da se, posebno u rukometu, još uvek ne zna da li će srpsko-crnogorska liga biti zajednička, odnosno šta su sve kadri da urade „rukometni geniji” Rade Đurđić i Milorad Vučelić e da bi se održali u foteljama čelnika sportskih saveza koji to poodavno zapravo i nisu. Srednjoškolci i studenti, rođeni između 1983. i 1985. godine, predvođeni iskusnim kapitenom, bekom Milanom Ilićem Mačkom i golmanom Goranom Damnjanovićem Debelim, pokazali su da su i klinci iz naše male varoši kadri da se izbore za elitu i ravnopravno igraju u njoj. Mnogo bolje, a mnogo jeftinije, od „polutana – došljaka”, koji su, zajedno sa onima koji su ih godinama dovodili, sahranili valjevski fudbal (Budućnost) i košarku (Metalac).

Najpre, ko su veterani. „Mačak” Ilić je kao klinac svojevremeno došao u Valjevo iz Runjana kod Loznice, doveli ga Gužva (Nikola Jevremović) i Mađar (Voja Andrić). Tu je naučio da igra (uspešno i u 37. godini), da se ponaša kapitenski. Oženio se Ružicom (dev. Petrović), nekadašnjim golmanom ženske ekipe „Metalca”, zasnovao porodicu, ima sinove Mladena i Lazara, ovde se zaposlio kao vatrogasac (sada se to zove protivpožarni policajac), hobi mu je igranje fudbala u FK Bezbdnost (ekipa valjevskog SUP-a), koji je takođe izborio plasman u viši rang. „Debeli” je sin „Cige” Damnjanovića sa Petog puka, dugogodišnjeg vozača direktora „Feruma”, najduže je valjda „dužio” Tomu Živkovića, Jokan ga lansirao. Probali su njih dvojica rukometni hleb i van Valjeva ali su se opet vraćali, i vratili. Hvala im!

Ko su klinci, što su se kalili u klupskoj Školi rukometa radeći sa Crnim (Dragomirom Čačićem, valjevskim zetom iz Goražda, moguće budućim selektorom ženske reprezentacije Srbije i Crne Gore). Evo tek nekoliko imena uz molbu da se ostali, eventualno nepomenuti, ne osete povređenima.

Golman je Nikola Nikolić, sin Željke i Zoće, Mađarev kumić. Pivotmeni Veljko Ilić (majka Vesna, dev. Kovačević, građevinski inženjer, sjajan pevač u „Abraševiću” kao i njena majka Beka Čolić-Kovačević; otac dr Milutin, stomatolog, Beograđanin, nekada odbojkaš Crvene zvezde) i Ćulafić, sin uvek korektnog i u svemu odmerenog saobraćajnog policajca Ćula, nekada fudbalskog sudije. Krila – Mrđan (Janković), najmlađe od troje dece Miće i Maše; Ića (Nikola), naslednik Šuce Ilića, levog krila Tešnjara i Budućnosti; bekovi Igor (Pantelić), prvenac bivšeg golmana Budućnosti Zorana Pantelića Pante (majka je Užičanka, Dragica), Aca Divac (Divović) ponikao je u sekciji OŠ „Nada Purić” kod Cige Jakovljevića, levoruki Draško (Obradović), sin Ljube „sindikalca” iz „Krušika”. Tu je i univerzalac Torgovanov (Ivan Radojčić) iz Brđana (igra na obe krilne pozicije i kao kružni napadač), pa Babić (unuk nekadašnjeg predsednika kluba, pokojnog Drage Bobovca), Timotić, Beljić, Ratković, Mihailović, Negić…

Treba li pominjati da su prošle godine iz „Metalca” otišli bek Miloš Vujić, u Crvenku, državni kadetski reprezentativac kao i Veljko Ilić, pa „Brzi” Glišić u Berane, Đokić u zrenjaninski Proleter i „stranac” Isailović, dok je golman Uverić zatražio godinu dana pauze da nadoknadi propušteno u studijama na beogradskom ETF... Dakle, petorica iz prve postave, a klub nije mogao, ali nije ni hteo, da ih zadržava po svaku cenu i novčanim ustupcima remeti proklamovane principe. Isplatilo se, vrata za povratak uvek su im otvorena.
Trener je Slobodan Jokanović, kraće Jokan, Kreza ili Boban – kako se kome sviđa, zavisno od toga od kada se sa njim zna ili druži. Oženjen je Ljiljom (dev. Aleksić) sa Jadra, imaju kći Jovanu i sina Nikolu takođe u rukometu. Rođen u zimu 1959, pa u kartonskoj kutiji za cipele ostavljen na kućnom pragu sada pokojnih Micike i Nikole Jokanovića, iz Pantićeve (tada) 55. Od malena je po gornjim Zlokućanima vukljao klince na loptu i oko lopte. Uvek im bio vođa. Školu nije baš gotivio, završio je Poljoprivrednu i onu za trenersko zvanje. Nedugo radio kao magacioner u (pokojnoj) Valjevskoj štampariji, a u rukometu „ozbiljno počeo” kod Miće (Jankovića) u dresu sa brojem „dva”, na desnom krilu i na srednjem beku koji je po definiciji duša tima, prošao put od Druge srpske do Prve savezne lige; trenirao ga i Ćube (Bogdanović), a Gužva ga gotovo poslao u prevremenu penziju gurajući ga „na crtu” i mesto pivotmena. Oprobao se i u šabačkoj Metaloplastici u vreme kada su se Vuja, Vuk, Mile i ostali pripremali za evropski bum. Kao trener vodio Metalac, jedno vreme i mušku i žensku ekipu istovremeno, bio uspešan i u Šamotu iz Aranđelovca, lazarevačkoj Kolubari, ali i u ŽRK „Nata Dugošević” iz Kučeva kod Požarevca.

Pišući u „Napredu” o njegovim neveselim životnim počecima, mudri Zoran Joksimović je daleke 1959. tekst naslovio gotovo proročanski „Biografija budućeg Slobodana”. Tek kao punoletan upoznao je majku Snežanu, Ubljanku, sa njom je kao „i svi njegovi Jokanovići”, kako sam kaže, u izuzetno korektnim odnosima („Nemoj da zaboraviš Miciku i Nikolu”, opominje).

Treba Bobanu (Krezi) verovati kada kaže da ova ekipa i da ovi momci „imaju rezervi za napredovanje” jer je sa njima „najmanje rađeno na individualnom planu”. Protivnik je, kao i potpisnik ovih redova, dovođenja „pojačanja” po svaku cenu. „Trebaju nam, eventualno, igrač-dva, ali „pravi”, renomea nekadašnjeg ruskog golmana Ivanova koji je svojevremeno oduševljavao Valjevce”, umeo je trezveno da kaže u trenucima velikog slavlja. Dodali bismo, i ostali što igraju rukomet u Prvoj ligi su od krvi i mesa – nisu vanzemaljci! A ovi momci imaju srce, ne plaše se nikoga, to su pokazali i na gostovanju u Vršcu kada su čarku sa terena uspešno okončali u svlačionici domaćina! Uostalom, Valjevo nije Bujanovac pa da juri Petra Kapisodu. A ako pravo hoćete jedan Kapisoda (Savo) lepo nas je zadužio od 1945. do 1948, kao vojni tužilac tadašnjeg prekog suda!
Potvrdilo se još jednom da se u Valjevu tek na svakih deset godina, ali i ređe, rađaju generacije uspešnih sportista u onim klubovima koji imaju strpljenja, volje i znanja za takav rad. Pre njih, podsećamo, slično je bio u boksu, fudbalu, košarci. Nova vremena donela su i modu jurenja vrhunskih rezultata po svaku cenu, trošenje novca i konačni raspad sistema. FK Budućnost, još uverljivije i KK Metalac, pravi su primer za to. Fudbaleri su opet u Srpskoj ligi, trenere menjaju kao na traci, a rezultata nema. U košarci, Metalac je sa igračima van Valjeva i potrošenim (tuđim) parama ispao u Drugu srpsku ligu. U njoj će, ako ne bude neke reorganizacije sistema takmičenja, igrati gradski derbi sa Studentom, čiji su igrači, Valjevci, od kluba, uz vožnju kombijem trenera „Belog” Teofilovića, dobili po par patika iz KS Srbije, tri garniture opreme za utakmice i večeru na kraju sezone. Red bi, konačno, bio da neko i odgovara za neuspehe. Ili, neka mu tata kupi klub pa neka (se) igra do mile volje!