Kolubarin upitnik: Filip Šulović

Kad mi neko dođe u posetu obavezno ga vodim do..?

Goste najčešće upoznajem sa okolinom grada, jer je zaista lepa i čini mi se da nam je to u turističkom smislu sada najjači adut. Naravno da su nezaobilazni kanjon reke Gradac, Divčibare, Petnica, ceo venac valjevskih planina. Obilazak samog grada osmislim tako da povežem što više zelenih površina, ali i da prođemo pored svih znamenitosti u gradu koje su dobar povod da se popriča o dinamičnoj istoriji grada i okoline, kao i da se stekne utisak o svakodnevnom životu i odrastanju u ovom mestu. Volim da posmatram naš grad očima ljudi koji ovde dolaze prvi put, čini mi se da sa njima i sam otkrivam zanimljive detalje koje sam do tada olako podrazumevao i previđao. Mislim da sam kao i većina Valjevaca ponosan na svoj grad i trudim se da ga prikažem u što boljem svetlu, često se zateknem u ulozi promotera i gradskog vodiča pa sam tim pre svesniji promena koje ga oblikuju (zbog čega mi i deluje da nam je ipak priroda oko grada donekle reprezentativnija od samog naselja). Za početak bi mi takva uloga lakše pala kada bi grad imao više zelenila i drvoreda, da su ulice i gradske površine čistije i uređenije.

Odrastanje u Valjevu pamtim po ?

Zvuku šume i huku sova iz parka u naselju Peti puk, po sankanju i dugim šetnjama po prirodi sa porodicom. Po prvim prijateljstvima i sjajnom druženju, prvim izlascima, svirkama, koncertima i festivalima... Po kampovanju u kanjonu Gradca i osećaju slobode, povezanosti sa prirodom i solidarnosti sa ljudima koji su takođe tu zbog toga što vole prirodu. Tu sam prvi put doživeo tu vrstu neposrednosti, otvorenosti, srdačnosti kojoj sam i kasnije težio: solidarnost i deljenje svega sa ljudima koje povezuje ljubav prema prirodi. Mislim da me je upravo okruženje našeg grada u velikoj meri oblikovalo, jer sam oduvek bio usmeren ka prirodi.

U Valjevu mi najviše smeta ...?

Ubedljivo najviše zagađenje vazduha. Koliko god razvijali bilo koji drugi aspekt zajedničkog života na ovom prostoru, sve je uzalud ako šest do devet meseci godišnje udišemo otrove. Evolutivno gledano, kao homo sapiensi vremenom smo razvili mehanizme da instiktivno i adekvatno delujemo na uočljive opasnosti koje nas neposredno ugrožavaju, ali za ovakave nove pretnje modernog doba izgleda da nemamo izgrađen način brzog reagovanja i otklanjanja opasnosti. Ovakav oblik “nevidljivog” postupnog i upornog, podmuklog ugrožavanja života i zdravlja može da bude kritičan ukoliko nastavimo da ga ignorišemo. Nije prvi put da se priča o tome, za većinu naših sugrađana je to već uveliko očigledan problem, ali uprkos tome deo opasnosti i leži u tome što smo počeli da se navikavamo tj. da prihvatamo ovakvo stanje stvari. Zagađenje vazduha i dalje doživljamo kao određenu neugodnost i nužnu neprijatnost, međutim pogrešno je na ovaj problem gledati kao na nekakvo sezonsko umanjenje životnog standarda. Ovakvo stanje prosto nije i ne sme da bude životni standard. Takođe, poražavajuće je koliko se otpada odlaže neplanski i koliko su česte “divlje deponije” na svakom koraku. Često trčim van grada i nikako ne mogu da se pomirim sa time da je sve manje potoka, šuma, staze ili pećina koja nisu ugrožene smećem. Nije tajna da je deo problema i u mentalitetu i navikama ljudi, ali hajde da radimo makar na tome da za početak ne pravimo toliko velike i očigledne probleme: ljudi zagađuju i truju sopstvenu zemlju od koje žive, ugrožavaju vodne slivove na kojima se nalaze izvori i bunari koje i sami koriste... Takođe, poražavajuć je paradoks da veliki broj ljudi ide na reku Gradac upravo zato što tu očekuju zdravo, čisto i nezagađeno parče prirodne sredine, pa ipak na kraju za sobom čak i tu ostave gomile smeća. Šta očekivati onda od nekoga ko ne mari puno za prirodu?- Mislim da u prošloj sezoni nije bilo dana da se u sumrak nisam vraćao sa reke noseći kese smeća koje su ljubitelji prirode iza sebe zaboravili. Naravno da sem navedenog Valjevo ima još problema koji se, u manjoj ili većoj meri ne razlikuju od izazova sa kojima se suočavaju i ostali gradovi u regionu, ali mislim da je smeće koje udišemo i u bukvalnom smislu goreći problem i da nas u znatnoj meri izdvaja u odnosu na druge gradove i njihove probleme. Pri tome postoje konkretna relevantna merenja i izveštaji o zagađenosti, a u toku grejne sezone je lako i na prvi pogled uočiti gde su najveći izvori zagađenja.

Pravo na zdravu životnu sredinu nije puka fraza iz Ustava i zakona koji sa podrazumeva sama po sebi, već vrednost za koju se treba boriti svakodnevno i lokalno.

Valjevo bi trebalo da bude ponosno na..?

U Valjevo sam se vratio pre šest godina a i danas još uvek upoznajem nove zanimljive ljude koji su entuzijasti, motivisani, inovativni, koji imaju volje i energije da pokreću nove priče i stvaraju nova iskustva. Mislim da je to bitna odlika vitalnosti duha jednog grada, a deluje mi da to ovde i dalje živi, iako se ne nalazi uvek na plodnom tlu imajući u vidu da je to vrednost koja traži aktivnu, plansku i instituacionalnu negu i podršku. Pri tome mi se čini da i u mojoj generaciji, među prijateljima koji su nakon studija ostali van Valjeva sada sve češće provejava ideja o novom životu u Valjevu kao dobroj ideji. I od ranije imam opšti utisak da su Valjevci načelno vanprosečno ponosni i puni hvale za svoj grad, međutim taj lokalpatriotizam je izražen proporcionalno distanci grada od njegovih obožavalaca, što smo dalji od svog kraja to ga više volimo, kao da je ovaj grad nekad teško voleti iz bliza. Tim pre bi Valjevo trebalo da bude ponosno na svoje ljude koji uprkos tome u njemu ili za njega žive i pokušavaju da od svog grada naprave lepše mesto, bilo tako što pokreću nova dešavanja, polumaratone, planinske festivale, bilo tako što svoj posao rade savesno i svoju ulogu u društvu shvataju ozbiljno. Što se ostalih stvari tiče: istorije, kulture, sporta, institucija kao što su Narodni muzej Valjevo, Moderna Galerija, Dzez fest, “Istraživači”, Divčibare i tamošnji “MMF”, Petnica, onaj netaknuti deo prirode, te kultni (ne)aktivni kafići, hrana i lokalni specijaliteti, pivo isl. mislim da nije teško biti ponasan.

Da li i šta sami građani mogu da učine da se situacija u gradu popravi?

Apsolutno, da. Tamo gde su institucije podbacile u vršenju svojih dužnosti, efekti građanskih samoinicijativa su ne samo veći nego i neophodniji. Primera radi, sećam se kako smo se lako organizovali nakon velikih poplava 2014. godine i danima volonterski čistili i otklanjali posledice te prirodne nesreće. Ne vidim zašto je nužno da se desi nešto tako strašno da bismo se osetili pozvanim da doprinesemo opštem boljitku. Svako može da uradi nešto, patriotizam je i reći “dobar dan” u prodavnici, počistiti za sobom, skloniti sneg i ispred susednog ulaza, uopšte pomoći nekome ko ima problem. Postoji veliki broj primera na koje načine su pojedinci i grupe građana samoinicijativno unapređivale uslove života za sebe i svoje sugrađane, mislim da je to dobro iz više razloga koji prevailaze same efekte konkretne akcije: npr. motivacija i primer sugrađanima, poznanstva i kontakti, širi osećaj solidarnosti, ali i poruka za nadležne da (bolje) rade svoj posao.

Nadležnima poručujem:

Postupajte tako da oni koji se ovde vraćaju to rade ne zato što je život u Beogradu postao težak nego zato što je život u Valjevu postao bolji i perspektivniji.

* * *

Rođen 1989. godine u Valjevu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 2014. godine gde je završio i master studije iz ekološkog prava. 0d 2014. godine radi u Osnovnom sudu u Valjevu, najpre kao pripravnik, a zatim kao stručni saradnik. Planinski vodič, maratonac i putnik. Leti je na biciklu, zimi skija, a tokom cele godine trči i vere se po planinama od Alpa do Kavkaza.