Kolubarin upitnik: Radovan Andrić

Kad mi neko dođe u posetu, obavezno ga vodim do...?

Uzvodno uz Gradac, pa dokle stignemo. Nekad od brane, nekad prečicom, od Konjičkog. Poseta muzeju, obilazak valjevskih manastira, Kolubarskim kejem do Pećine, pa na Markovu stolicu. Leti na sladoled kod Pelivana. Ponekad i do Petničke pećine...

Odrastanje u Valjevu pamtim po...?

Odrastanje pamtim po drugarima iz Kolonije i četvrte škole, vožnji bicikla, sankanju na Petom puku, kupanju na Gracu i veselom druženju.

U Valjevu mi najviše smeta...?

Kao i u većini provincijskih gradova, (već dugi niz godina), nerazumevanje i nezainteresovanost ljudi koji bi mogli da pomognu i podrže nove ideje i nešto učine za grad, a takođe i nemogućnost zaposlenja i odsustva životne perspektive, primorava mlade ljude da ga napuste. Mnogo je toga što bi u gradu moglo da se promeni i uradi i to Valjevci dobro znaju. Pričaju, pišu, pevaju, snimaju.... žale se. Ne stiže do koga bi trebalo. Između ostalog, situacija u zemlji poslednjih decenija postala je glavni razlog i opravdanje za sve što se dešava i ne dešava.

Valjevo bi trebalo da bude ponosno na...?

Grad Valjevo bi trebalo da bude ponosno na ljude i istoriju koji su ga učinili takvim kakav je. Iako su mnogi ljudi i istorijski događaji zaboravljeni. Spas od zaborava, poštovanje i negovanje tradicije, mogli bi razvijati odgovornost i ljubav prema gradu, a samim tim produžiti „upisivanje“ novih ljudi i događaja, na koje će potomci biti ponosni.

Da li, i šta, sami građani mogu da učine da se situacija u gradu popravi?

Možda bi građani mogli da učine nešto, formiranjem nekog udruženja, koje bi kvalitetnim programom, pokušalo da utiče na ljude koji donose odluke. No, situacija je komplikovanija nego što izgleda, pa bi tim stručnjaka, svakako bio potrebniji. Naravno, bez materijalnih sredstava i delovanja, sve se svodi na puste želje.

I onda, kada bi ti ljudi kojima je stalo do grada dobili mogućnost da nešto urade, možda bi se stvari promenile, a možda dobijanje takve mogućnosti isključuje slobodu da se bilo šta uradi ili promeni. To bi objasnilo mnoge stvari koje su se desile Valjevu poslednjih decenija. Treba upitati nadležne.

Nadležnima poručujem...

A nadležni izgleda ne čuju i ne vide. Ili ne žele, ili ne smeju. Možda samo ispunjavaju nečiji davno zacrtani plan i program. Vreme će pokazati.

Predložite budućeg učesnika/učesnicu Kolubarinog upitnika

Milan Kojić Koja

* * *

Rođen 1975 u Valjevu. Završio Valjevsku gimnaziju i Višu školu grafičkog dizajna u Beogradu. Od 2005. živi u Moskvi i radi kao kreativni dizajner. Učestvovao i nagrađivan na međunarodnim reklamnim festivalima. Bavi se fotografijom, ilustracijom, kaligrafijom, muzikom..... Oženjen Olgom. Ima dva sina, Milorada i Miroslava.