Koncert je bio

Jedanaestog januara, neočekivano ili bez uobičajenog povoda (Dan policije takav povod nije), u Domu kulture svirao je Stefan Milenković uz klavirsku pratnju Lidije Kaenaco. Vrhunski muzički program u vrhunskom izvođenju vrhunskih muzičara i pred iznenađujuće velikim brojem mahom istinskih ljubitelja, jako lepo i jako obećavajuće u našoj muzičkoj, duhovnoj i opštoj situaciji! Ima li još nešto da se doda, a da ne bude ponavljanje i razjašnjavanje, naglašavanje (i nagvaždanje)? Ima, nažalost...

Bombasti novinski naslovi tipa: „Valjevska publika se obrukala” i sadržina u skladu sa njima a neskladu sa događajem, iskrivili su njegovu sliku! Ko na koncertu nije bio i osloni se na te „izveštaje” (a takvih je u Valjevu mnogo, izvan Valjeva skoro svi su takvi), od svega pre koncerta i na koncertu, videće samo kraj. Ali ne kraj koncerta kao muzičke priredbe, dotična ili njen muzički deo, bila je gotova. Videće samo „bruku”, ili kako deo publike nije stojeći i aplaudirajući čekao „bis”! U toj slici nema onog čega bi trebalo, pa i moralo da bude. Da je sve bilo „na nivou”, pravi „praznik za uši”, pa i za oči! Nesvakidašnje, praznično, svečano..., prekid u nizu sivih i sumornih dana ispunjenih pretežno strahom da ne bude još gore, prekid koji ćemo pamtiti a ponavljanje priželjkivati... Drugde „ima trenutaka u kojima je muzika jedini lek za ljute bolove duše”, odnosno „imamo umetnost, da ne bismo poginuli od istine!” Kod nas to nisu trenuci, već svakodnevica! Ako ima istine u onom: „S kim si, onaki si!”, te večeri bili smo mnogo drukčiji nego inače...

Sve je bilo nesvakidašnje, u lepom značenju! Od programa koji nije bio „prigodan” ili „za Valjevo”, već kao za novogodišnji koncert u Beogradu ili bilo gde: Mocart, Prokofjev, Paganini, Čajkovski, Sarasate, preko izvođenja o kome bih smeo da govorim samo laički, pa zato neću ništa reći. Oni koji nisu laici a slušali su Stefana i Lidiju i u Beogradu, tvrde da ni za dlaku nije ispod izvođenja tamo, odnosno bilo gde i pred bilo kim! Pa do cveća za umetnike iz ruku mladih, u svakom (vizuelnom, stručnom, sudeći po njihovoj školskoj spremi i ostalom, i muzičkom) pogledu modernih „policajki”, elegantnog Stefanovog rukoljuba, kao negde u „belom svetu” nekoj multimilionerskoj kćeri... Bila je to obnova građanstva i njegove kulture, i stvarna obnova duhovnosti. Stalno pominjane ali koja se sve više svodi na upražnjavanje nekoliko javnih ispoljenja religioznosti, duhovnosti koja je na najboljem putu da u sebi ne sadrži „sitnice” kakve su umetnost, filosofija i nauka! Ili ih sadrži isključivo u osiromašenom pravoslavnom obliku, tako da nema ni izvanredne duhovne muzike naših kompozitora...

Svega toga, u pomenutoj slici nema. Kao ni prepune sale (kao da gostuje neka od bezbrojnih „zvezda”!), nema pretežno mlade publike, nema „pobožne tišine” i uzdržavanja od kašljanja dobrog dela prehlađenih... Nema slova o velikom gestu onih koji nikako nisu bili dužni, pozvani ili prozvani za takav gest: Valjevskoj gimnaziji i Sekretarijatu unutrašnjih poslova Valjevo, „Radović Kompaniji” kao generalnom sponzoru i Valjevskoj televiziji „Vujić” kao medijskom sponzoru, da učine taj gest ili „ispovrnu (veliku) lovu”! Bez njih od „bruke” ne bi bilo ništa, ali ni od koncerta u manjoj sali i za „odabrane”. Onih koji bi mogli da plate njegovu stvarnu cenu, isuviše je malo! Nema slova o Lidiji Kaenaco, Stefanovoj majci, čije je školovanje u Valjevskoj gimnaziji verovatno presudilo da se i Valjevo nađe na spisku ekskluzivnih...

Kakvi smo to ljudi postali (ili ostali, nije bitno), ako ništa više ne umemo da pohvalimo? Ako se zlurado radujemo ovakvim vestima, čak ih očekujemo? Kako i zašto uopšte živimo ako u životu ničega nema za pohvalu, i ako radimo samo ono što moramo i za šta smo plaćeni, i od drugih očekujemo to isto? Šta dobijamo mi obični građani, ako policija svoj dan bude slavila samo rezanjem slavskog kolača i obligatnim krkanlukom u vlastitom krugu plus mali broj pripadnika lokalne elite, kojima i tako sleduje idenje sa jedne slave na drugu? Pustimo prigovor da je umesto toga trebalo da rade svoj posao! Ako nas niko ne pita šta radimo kad ne slavimo ili pored toga što slavimo (podrazumeva se da radimo svoj posao!), što to ne bi važilo i za policiju? Dokle traženje dlake u jajetu svemu što ne rade „naši”, dokle svođenje „naših” na deo sugrađana? Nazdravlje, sa nama, ako se budemo radovali samo kada neko najuže „naš“ ima razlog za radovanje, ili ga nama omogući! Želimo li mi zaista modernu, što znači i kultivisanu policiju, ili tradicionalne „džandare” odnosno „pajkane”? Servis društva, ili dežurne krivce za sve i svašta, uključujući tuđe propuste?

Imajući u vidu izrazitu mladost i nenaviknutost na ovakve koncerte većine posetilaca (ne mogu da plate, a oni koji mogu neće), „propust” je razumljiv. I nevažan, mnogo je važnije što su uopšte došli, i zaista odslušali program! Šta će im u školi „muzička kultura” ako je neće pratiti „praksa”, a ovo jeste praksa? Greh je reći da su „doterani”, za njihov muzički ukus treba manje brinuti nego za ukus starijih. I da su ih „doterali” to ne bi bilo za osudu, mnogi su daleko doterali samo zato što su bili dobro terani! Jedan od bitnih zadataka škole, upravo je i to... A da nisu „doterani”, videlo se iz ponašanja pre, za vreme i posle koncerta. I kod njih i starijih, važno je i što su ostavili kod kuće ili isključili mobilne telefone... Možda i nisu „muzički kultivisani” onoliko koliko neki žele, ali je nakaradno izjednačavati tu kultivisanost sa bontonom u jednoj veoma specifičnoj situaciji. Mnogo je važnija sposobnost koju su pokazali da osećaju ili doživljavaju muziku, nego da znaju koliko treba stajati i aplaudirati! „Muzičku kulturu, uostalom”, oni tek stiču. Pitanje je kolika je a kolika bi trebalo da je ta istinska, kod starijih koji ovu izjednačenu sa bontonom, imaju i neumorno demonstriraju! A šta s tim što nisu tražili „bis”? Publika i te kako ima pravo i da joj se ono čemu prisustvuje, ne dopadne, da ga napusti ili „isprati” negodovanjem, čak i da ga prekine! Naša publika za to nije videla razlog. Ništa nije strašno ni ako njen deo nije imao razloga ni za „bis”. Treba li dolaziti na koncert da bi se demonstrirala „finoća” na njegovom kraju, ili da bi se koncert odslušao? I to za nečije pare, jer koncert nije bio besplatan?

Deo njih jeste došao da vidi Stefana Milenkovića a ne da ga sluša, pa šta? Sudeći po onom što se vidi iz ponašanja odraslih, mnogo je više njih došlo iz tog razloga, s tim što mladi nisu došli da bi i sami bili viđeni... Da bi prvi put došli i „videli” kako izgleda „veče ozbiljne muzike” pa i ne ponašati se baš onako kako se ponaša gala-publika kojoj uglavnom sviraju Stefan i Lidija, neki su morali sačekati upravo gala-priliku kada dolaze Stefan Lidija! Svest o tome da su upravo zbog njih došli prvi put ali da će zbog načina na koji su slušali dolaziti na koncerte iste vrste mada ne i istog ranga izvođača, trebalo bi da Stefanu i Lidiji bude satisfakcija za odsutni bis... A mi ovdašnji se zamislimo: je li ta publika trebalo da se priključi publici „večeri sa zvezdama”, odnosno božićnog turnira u malom fudbalu? - Nemamo ništa protiv ovih drugih, dobro je da se i „prva publika” povremeno uključi u njih, ali još je bolje što ta prva uopšte postoji! Da bi se poneko iz drugih, videvši u njoj poznate i sebi slične, ohrabrio... Teško to i retko ide, ali sve vredno i teško, istovremeno je i retko!

Pustimo uobičajeno u svetskom muzičkom džet-setu, pa i navike vrhunskih svetskih muzičara! Današnja Srbija nije današnja Amerika ili današnja Engleska, Valjevo nije Njujork, klavir valjevskog Doma kulture nije klavir Berlinskih simfoničara, pisac ovih redova i njemu slični nisu Regan i Gorbačov, a njihove supruge nisu Nensi i Raisa... Stefan jeste dva puta svirao pred papom i sviraće ko zna koliko još puta, pred ovim ili sledećim(a), i imaće prilike da doživljava „besprekorno ponašanje” publike. Pitanje je, samo, da li ćemo mi imati prilike njega da slušamo kod nas! Ali iz nekih mnogo ozbiljnijih razloga, a ne zbog ponašanja naše publike... Razlog više da ovo slušanje ne opterećujemo nebitnim, i da uživamo u onom bitnom...

Žal dela odraslih zbog „propusta” publike ili meditiranje na temu kako je trebalo naći manju salu koju bi popunili „odabrani” ili „istinski”, pod firmom brige za utisak koji će publika ostaviti na vrhunske umetnike, sasvim je razumljiv. Strah nas je samo da to nije briga za „imidž Valjeva” koliko strah da se „ne pomešaju sa buranijom”, snobizam ili želja za očuvanjem vlastite ekskluzivnosti po cenu prepuštanja ostalih, počev sa ovom mlađarijom, „narodnoj” i „zabavnoj muzici”. (Opet promašaj, i jedno i drugo su isto: naša zabavna muzika.) Ako je zabava potrebna svima pa i „odabranima”, njeni nivoi samo su finese a ne princip, zašto nešto „ozbiljnije” od zabave ne bi trebalo i „ostalima”? A teško nam je razumljivo samo neinteresovanje za utisak koji je vrhunski koncert ostavio na za naše prilike veoma veliki broj ljudi, i pretežno veoma mladih ljudi. A on je ne samo izvanredan nego i obećavajući, nije za „jednokratnu upotrebu”! Ne samo da će Valjevo imati tzv. koncertnu publiku, nego je i sada ima! Što nema prilike da se to češće i ovako upadljivo vidi, druga je stvar...

Zbog toga i pišemo ovako kako pišemo o ovom kulturnom i društvenom događaju. Žaleći što nas naknadna saznanja o „bruci” sprečiše da o izvanrednom kulturnom događaju pišemo onako kako smo odmah poželeli: kao o izvanrednom kulturnom događaju. Ili što neko drugi i za nas i za druge, ne pisa o onom o čemu bi se u normalnim prilikama i pisalo: o izvanrednom muzičkom događaju!