Krstaški pohod ćiriličara

Odgovornost za rečeno (napisano), uvek je dvostruka: neposredna (za sadržinu rečenog), i posredna (za mogući odgovor). Kod nas je ova druga važnija nego drugde: navikli na crno-belo a ne i ostalo i prelaze, sada mnogi neće odvojiti nastojanja za očuvanjem ćirilice tako što se neće praktikovati samo latinica, od nastojanja da se očuva tako što će biti obavezna! „Dobronamerna nastojanja”, više dobronamerna nego dobro promišljena, lako će se priključiti nekim sasvim drugim, uključujući skorašnji apsolutno nepotrebni skandal (najblaža reč!) sa ovdašnjim anglikancima. Ili prerastajući u kontraproduktivno, u odnosu na prvobitnu nameru.
Samo verovanje u određeno pismo kao bitno obeležje nacije, po naciju je štetno! Počev sa sužavanjem nacije na deo onih koji je, po ozbiljnim određenjima nacije, čine... Šta sa Srbima u Americi, Evropi... kojim pismom pišu kada ne pišu redakcijama listova kod nas, zalažući se za ćirilicu? Nije li cenjen i dragocen Srbin koji se zove Majkl (Đorđević), i treba li obavezno, to ime pisati ćirilicom? A šta tek sa Srbima u Hrvatskoj, u muslimansko-hrvatskoj federaciji? Kako da se osećaju Srbima ako mi u Srbiji insistiramo na ćirilici kao bitnom za Srbe, posle svega što se tamo desilo i gde nije „biti Srbin”, isto kao u Srbiji? Treba li da se osećaju Srbima drugog reda, ili da „teraju svoje” u sredini koja nije Srbija, i u kojoj se korišćenje ćirilice lako doživljava kao isticanje albanske zastave u Srbiji? Šta ostaje od Srba posle još jednog sužavanja, posle onog izjednačavanjem Srba i pravoslavaca, i isključivanja Srba-katolika, Srba-muslimana, Srba-agnostika i Srba-ateista? Kuda će „bivši Srbi” (jer ne pišu ćirilicom), ako ne kao i raniji „bivši” (jer nisu pravoslavni): u neku drugu od postojećih, ili u neku tek nastajuću naciju! Ne zaboravimo da „različita nacionalnost može postojati i kod ljudi koji su, nesumnjivo, istog porekla, samo zato što postoje razlike u veroispovesti, kao u slučaju Srba i Hrvata” (Veber)! I sve to (i drugo iz arsenala narcizma), zajedno sa stalno isticanom željom da budemo „kao sav ostali svet”! U kome se nacionalna pripadnost shvata drukčije, i sve više izjednačava sa državljanstvom! Naviknutom da ima više nacija sa istim pismom, čak istim jezikom... Koliko je nacija koje govore engleski (nešto manje španski, portugalski, nemački, francuski...), i u čijim državama praktično nikome na pada na pamet da traži ujedinjenje tih država! Jasno im je da postoje brojne razlike pored te sličnosti, i da su više nego vidljive...
Insistiranje na pismu, insistiranje je i na tome kako je napisano. Sa stalnim insistiranjem na tome ko je napisao, to u nedogled odgađa kritičnost i racionalnost, koje u ovom slučaju nema ukoliko se ne vodi računa o tome šta je napisano... Hoće li banalna istina biti krupna ukoliko je napisana na „našem pismu”, a krupna istina biti banalna ako je napisana na drugom? Hoće li nas, uopšte, stvarno zanimati istina ili književna vrednost, sadržina napisanog, ukoliko nam je toliko važno pismo kojim je napisano? - Ako se budemo preganjali oko toga kojim pismom da pišu „naši” računari, računari nam i ne trebaju!
Današnja nauka, mada ne deli ne tako daleko uverenje da je u pitanje dovedena i sama primenljivost pojma nacija (!), ne pridaje joj naročiti značaj. Među „ključnim pojmovima sociologije” (istoimena knjiga Hans Paul Barta, drugo izdanje, Minhen 1985), „nacije” uopšte nema! U stručnim rečnicima njene osobine mahom se dele na subjektivne i objektivne, pri čemu „pisma” ili nema, ili nije u prvom planu. Slično pripadnicima naroda, pripadnicima nacije svojstvena je „nejasna predstava da osnova svega šo se oseća kao zajedničko mora biti zajedničko poreklo, mada su, u stvarnosti, ljudi koji se smatraju pripadnicima iste nacionalnosti, ne samo ponekad već i vrlo često, po svom poreklu međusobno mnogo dalji nego što su to ljudi koji pripadaju različitim i neprijateljskim nacionalnostima” (Veber). Nekada i nema „bliske etničke i kulturne srodnosti” ili svesti o zajedničkom etničkom poreklu, u korist „u jednoj zemlji rođenog naroda” ili zajednice ljudi sa svešću o istoj političko-kulturnoj prošlosti i voljom za zajedničkom državom.
Nekada se posebno ističu nacionalna svest i nacionalno osećanje (o zajedničkom poreklu i pripadnosti ali i uzajamnoj solidarnosti!), nacionalna volja ili volja za stvaranjem i očuvanjem vlastitog sistema vladavine, i prirodna i objektivna politička zajednica koja time nastaje. Određena kultura, određeni jezik i određena država, takođe se često smatraju bitnim obeležjima jedne nacije. Ništa se bitno ne menja ako se vratimo starim određenjima, na primer Renanovom, po kome je to grupa koju prožima „jedna duša, jedan duhovni princip”.
Nepotrebno je dokazivati koliko u svakom slučaju ima potrebe za radom na „očuvanju” i jačanju naše nacije, ali i na šta se sve ne obraća pažnja ako se „očuvanje” koncentriše na „pismo”! Na primer, kako stojimo sa poslednjim pomenutim ili sa nacionalnom državom kao politički suverenom državom? Šta je ostalo od njenog suvereniteta na Kosmetu? Koliko je „uzajamne solidarnosti”, koliko smo „društvo integrisano materijalno i moralno”, koliko naše stanovništvo obrazuje jednu etničko-kulturno relativno jedinstvenu naciju? Da li svi za koje se tvrdi da su Srbi, zaista predstavljaju (da li se tako osećaju) jednu „specifičnu narodnu zajednicu”? (Nije li nacija i to, bez obzira što ga pominje Kardelj?). Ima li kod nas uopšte nastojanja da se radi na stvaranju ovakvog stanovništva ili na kolektivnom identitetu građana Srbije (kao u zaista modernim državama koje uspešno integrišu i građane drugih rasa!), a koliko o zatvaranju u svoje torove?
Postoji i ono što se zove tendencija, trend (sklonost, praksa, pravac, nema veze). Tržišna privreda (za koju smo „svi”) unutar jedne državne ili nacionalne celine je besmislica, tržišna privreda je otvorena vodeći „svetskom selu”. U takvoj privredi normalna je dominacija najjačeg pa i njegovog jezika i pisma, sviđalo nam se to ili ne. Ko sve nije prešao na latinicu, i kako ne preći na latinicu sa engleskim jezikom kao svetskim? (Nema veze što su zvanično, u Ujedinjenim nacijama, svetski još neki. Svi osim ruskog, koriste neku latinicu). Kao da ne znamo šta je bilo sa ranijim pokušajima da svetu otvorimo oči, ili samo sa pokušajem Republike Srpske da zakonom uvede ne samo ćirilicu, nego i ekavicu!
Ako je ĆiriliČno pismo najvaŽnije obeležje srpske nacije, spremajmo se da već sada kažemo „pa-pa”, a kasnije „gud-baj”, srpska nacijo! Boraca za ćirilicu sve je više a ćirilice je sve manje, tako da se tom borbom teško može sačuvati. A ni eventualnim zakonom, jer oni stvarno važe samo ako je većini ljudi stalo do njih. Ne bi se reklo da je većini stalo do ćirilice. A i kako bi, kad se sve više moraju učiti i koristiti strani jezici i njihova pisma, među kojima iz nesretnih privrednih razloga, nikako nema ruskog? Izgleda da većini nije stalo ni do važenja drugih zakona... Sreća je da stvari idu svojim tokom, i nikako kataklizmatično po srpsku naciju. „Jedna duša” i dalje prožima mnoge, „jedna kultura” takva je i kad je bogata i raznovrsna! Pored Srba koji pišu ćirilicom, mnogo je Srba koji pišu stvaralački a ne odbranaški, drugim pismom i na drugim jezicima. Nećemo se celog veka odricati Mila Dora (Milutina Doroslovca), koji živeći u Beču piše na nemačkom (a na kojem bi drugom?), a ponositi Ruđerom Boškovićem koji je pisao na latinskom! Ili naučnicima po Americi i belom svetu, koji ne samo pišu veštačkim ili simboličkim jezicima nauka, nego engleskim i nekim nećiriličnim pismom...
Treba li da čekamo prevod i objavljivanje na ćirilici, i ne čitamo dok je na latinici makar u pitanju bio i Srbin iz Hrvatske? Da se odričemo nenapisanog na ćirilici, a visoko ocenjenog od strane onih kojima je to pismo maternje i koji su u odgovarajućoj oblasti svetska imena? Šta ćemo sa našim izvanrednim stručnjacima iz tehnike, koji moraju da objavljuju u svetu, i na engleskom? Da je čuveni srpski naučnik nastavio da objavljuje u Parizu i na francuskom umesto u Beogradu i na srpskom, Michel Petrovitch bio bi u svetu i kod nas poznat i kao jedan od očeva kibernetike. I retko bi ko propustio da doda kako je Srbin... Ovako su u svetu u njene očeve svrstani mnogi sa manje prava od njega, a on je kod nas poznatiji kao Mika Alas nego i „samo” kao matematičar svetskog ranga, Mihailo Petrović. (Radeći diplomski rad pisac ovih redova koristio je njegovu kapitalnu knjigu na srpskom, čiji listovi nisu bili ni isečeni!)
Poseban peČat svemu daje postojanje različitih slojeva (jedan od ključnih pojmova u naukama o društvu!), unutar iste nacije. Njima se pripada na osnovu objektivnih obeležja kakva su stepen školske spreme, prihodi, kvalitet stanovanja i mesto stanovanja... Insistiranje na istoj nacionalnoj pripadnosti uz ignorisanje različite slojne (zaboga, svi smo „dame i gospoda”!), uzaludan je pokušaj da se očigledne i često stvarno neopravdane razlike učine nepostojećim. Sasvim u duhu socijalističkog pokušaja da se isto postigne proklamovanjem kako smo svi „drugovi”, koji pripadaju „radničkoj klasi i radnom narodu”. Lepo je rečeno ali uzaludno: „Ako smo braća, kese nam nisu sestre!” A kako i da budu, ako samo oni sa praznim žele da ih zbliže? Zašto bi nam pismo moralo biti isto, ako nam skoro ništa nije isto? Zato da bi nam nešto bilo isto, i da ne bismo radili ni na čemu istom? Tipa „sitnica”, koje pominju definicije nacije!
Jasno je da svako ima pravo ne samo da pripada naciji kojoj želi, nego (ako baš hoće) ima i „svoje” određenje nacije, pored onog nauke i međunarodno usvojenih dokumenata. Nema prava samo da od drugih, uključujući državu i njene organe, školske i naučne institucije..., traži da to „prihvate i podrže”. Pravo koje je dao sebi dao je i drugima unutar svoje nacije, „braća i sestre” mogu od njega tražiti da on prihvati i podrži njihovo! Pogotovu u stvarima koje se odnose na sferu mišljenja i usmenog i pisanog izražavanja mišljenja, teorijski i politički davno proglašenom neotuđivo privatnom i ličnom. Ako hoćemo da budemo „kao sav normalan svet” vreme je da je takvom smatramo, i osvedočenim borcima za privatno i privatizaciju skrenemo pažnju da postoji procedura kojom privatno postaje javno, posebno obavezno! A mogli bi malo da pomisle i na pisce i izdavače koji se toliko malo čitaju i kada pišu (objavljuju) na oba pisma, da od toga teško mogu živeti...
Naučno i politički prihvaćeno, pogotovu što političko u modernom svetu odavno „sluša” naučno, garancija je očuvanja privatnog i ličnog, ali i jedini je lek protiv neizmernog mnoštva ličnog. (Stalno uvećavanog i novim opredeljenjima istih ličnosti.) Jedini je način da se obezbedi zaista opšte važenje, bez nametanja nečijeg i svojstvenog samo njemu, a neophodno za zaista zajednički život. A ako nam nije stalo više do jedne karakteristike srpske nacije nego do srpske nacije, radimo na očuvanju karakteristika bez kojih je nema! Pre toga potrudimo se da saznamo koje su bitnije i aktuelnije, pogotovu ugroženije. Tim pre što naši radni kapaciteti i navike i tako nisu veliki...