Mesec nad tamnavom
Nove pesme Slobodana Ristovića: Dokone žene, Jutro, Krila sokola, Očev april, Mesec nad Tamnavom
Dokone žene
čitaju poeziju
Matije Bećkovića.
Od njihovih suza
akvarijumske ribice
prave svoja mora
u kojima su gusari
dobre vile,
a Odiseje, samo glumci
u Šekspirovim dramama.
Dokone žene plaču
i kada gledaju večernji
dnevnik,
jer njihovi muževi
ničim ne nalikuju
na pesnike,
a kamoli na
Matiju Bećkovića
Jutro
Ima li išta važnije
od ovog svitanja,
koje je svečanost sjaja?
Tim ćeš bogatstvom
jutros,
pred kućnu čeljad
i ljude.
Čime ćeš to
da ih zadiviš,
ako ne suncem
iznad svačijih
crkvi.
Ovo je jutro najvažnije,
Važno, kao ono
kad te Bog poklanjao
majci.
Nema važnijeg jutra
od ovoga,
druga su prošla,
a ko zna da li će
novo doći,
osim onog,
koje nećeš videti.
Vraćam ti Kruševac, Kneže,
Džaba ti!
Šta će mi varoš
bez nje,
Hvala ti!
Uzmi ćemere!
Nemam na koga
dukate da stavim.
Evo ti magaze,
Podrumi,
Med i vosak,
Vraćam ti stada
i paune.
Konja i oružje
na kapiji sam predao
Eno ih stražari,
na sablje se sapliću.
Samo sam sokola ostavio
Možda mi njegova krila ustrebaju,
Čime da ti doletim,
Ako nas smrt skoli,
Čime da odletim,
ako prestane
da me voli.
Otac je bio bezbrižan
kao april koji je
ljubio toplu zemlju.
Svi uzvanici su došli,
čak i oni kojima je pomagao.
Popovi i ševe su pevali
sa anđelima nalik
cvetu trešnje.
Samo je tetka pila jaja,
da bi lepše kukala.
Mi sinovi i naše žene
bili smo u novim odelima
kao na venčanju.
Majka je brisala oči
i razgovarala sa redarama.
Pas je na dnu imanja
zavijao na mesec,
koji prethodne noći
nije izlazio.
Od radljevskog uglja je
mesec nad Tamnavom,
i bio bi crn
da ga jedne noći,
dok je Cerovica tekla,
Ljubica Kulerina,
u nedrima nije pekla.
Ljubica je metnula
mesec u krevet
na kom je sa
nekim Stošićem,
krila dulek
ispod šarenice
nikao iz poljupca
i slamarice.
Pred zoru,
kad se oglašavaju petli,
izbaciše dulek,
da im umesto
meseca svetli.
Mesec iz njenih nedara
zamače za drugu stranu
bunara.
