Nezavršeno odrastanje (I deo)

Kada sam prilikom nedavnog boravka u rodnom kraju prihvatio poziv da napišem tekst o odrastanju u Valjevu, nisam baš bio svestan varljivosti jednog tako naizgled jednostavnog zadatka. Ne zato što u rodnom gradu ne živim od sredine 90-tih, niti što su moji bili tek skori došljaci u naš mali grad okružen lepim planinama kada sam, pre skoro pola veka, carski dočekan zakmečao na dečijem odeljenju Valjevske bolnice, i to na dan kada je, po izjavi svedoka, zatreperio prvi gradski semafor. Ne radi se o vremenskoj ili prostornoj distanci koja je u međuvremenu izrasla između mog malog i velikog Ja, jednostavno ne mislim da sam neko ko je, bar za sada, završio sa odrastanjem. No, kako se u hronologiju čovek uvek može uzdati, čak i kada ostale konvencije zakažu, da krenemo od početka.

Moja prva adresa posle porodilišta bila je u ulici Žikice Jovanovića, u porodičnoj kući tada nekakve krem boje koja je do sada udomila već pet generacija meni najbližih, od prabake Marije do sina Luke koji u njoj provodi dobar deo kalifornijskog letnjeg raspusta. Broj je ostao isti iako je kuća u međuvremenu nabacila losos fasadu a ulica postala neka druga, iz godine u godinu sve novija a sve manje draga, ali mi srce još uvek zaigra svake godine kada joj ponovo zakucam na vrata željan mirisa, ljudi i vremena utkanog u porodično ognjište u čijem okrilju sam počeo da spoznajem i istražujem svet oko sebe.

Tamo nekih sedamdesetih i ranih osamdesetih život se vrteo oko obdaništa preko puta, u čijem dvorištu se posle radnog vremena okupljala družina: Komunalac i Merac, Flok i Peđa, Goran i Cica, Gane, Peđa Klempa i ja sa jedne, i Zvonko i Vlaki, i Goca i Nataša sa druge strane naše male jednosmerne ulice u centru grada. Da li smo igrali fudbal dok su devojčice preskakale lastiš, klečali oko roše s klikerima u ruci, pentrali se po spravama, preskakali ogradu sa bodljikavom žicom ili se šunjali po krovu, brstili dženarike i slatku petrovaču koja nikada nije imala šanse da sazri ili igrali žmurke do duboko u vrelu letnju noć, to obdanište je bilo prisutno u svim fazama mog detinjstva.

Čak i malo kasnije, kada su Alan Fordovi i Stripoteka zamenjeni Startom - zbog tekstova, naravno - i Erotikom - isto tako, kao mladi voajeri bi se prišunjali i gledali parove kako pronalaze brzu strast u njegovim skrivenim ćoškovima - take that, Pornhub! Jedino sam iz mog obdaništa bežao kada je, pred polazak u prvi razred, došlo vreme da i sam u njemu provedem nekoliko meseci. Popodnevna dremka se nikako nije uklapala u moj ritam, tako da bih se posle ručka iskrao, prešao ulicu i skriven iza žive ograde u svom dvorištu posmatrao kako me vaspitačice uspaničeno traže. Đavolak!

S polaskom u školu proširio se i moj svet, tako da je odlazak do Mefija na veliku sportsku limunadu sa tri kugle suvog grožđa na terasi iznad Kolubare postao redovni deo popodnevnog izlaska sa društvom. U Centralu smo grickali semenke i suncokret u redu za nedeljni matine dok su se oko nas animirano prepričavale avanture Brus Lija i Bad Spensera od prošlog vikenda. Odlazak kod Voje na flipere i video igre iza Partizana premoštavao je neredovne dolaske Luna parkova i čaroliju velikih cirkuskih šatri koje bi sve ređe osvanule kod stare Ine. Noćno sankanje na Pećini i Petom puku, mojoj sledećoj, privremenoj adresi, bilo je neobilazna zimska atrakcija koja je okupljala i veselila zadihane generacije do sitnih sati, sve do jedne pahuljaste noći kada je Karađorđevom ulicom, okovanom debelim snežnim prekrivačem, ispred mene nemo projezdio jedan vranac vatrenog daha.

Nastaviće se...