Plesovi u starom Valjevu

U Građansku kasinu, kafanu koja se nalazila na uglu gde je danas biblioteka, zalazili su većinom prosvetni radnici, a i oficiri. U njoj se krajem prošlog veka (19. veka) održavalo i po neko predavanje. U njoj je radio i prvi „tancšul“ (škola igranja) u Valjevu. Većina valjevskih građana zbog pojave prvog tancšula, skandalizirala se i zgražavala.

Smatralo se nepristojnim, i skoro nemoralnim, da mlade devojke i muškarci igraju skoro zagrljeni. Usled toga, prvi tancšul bio je slabo posećen. U njemu su se u prvi mah mogle videti samo ćerke oficira i činovnika i ponekog naprednijeg trgovca.

Treba se malo preneti u to vreme. Posle oslobođenja, u srpskim kućama skoro se produžio onaj način života iz turskog doba. I to je dugo trajalo. Devojke se uopšte nisu pojavljivale na ulici. One su mogle samo proviriti kroz kapiju, da bi videle šta se na ulici događa. Tek dosta kasnije, one su o praznicima izlazile pred kuću i, po pravilu, sa svojom majkom posedele malo na klupi, kojih je bilo pred svakom kućom. Tako su mladići šetali onom ulicom u kojoj se nalazila devojka koja bi im pala u oči. Ali oni nisu smeli špartati tom ulicom više puta, jer je to bilo nepristojno u ono vreme, pošto bi to hudilo devojačkom glasu. A to oni sebi nikako ne bi dozvolili. Brakovi su se sklapali putem provodadžisanja, jer se između devojke i mladića teško mogao uspostaviti bilo kakav kontakt. Usled takvog načina života, sasvim je razumljivo, da je tancšul morao izazvati pravu revoluciju.

Ali vreme je učinilo svoje. One, koje su već išle u tancšul, pričale su svojim drugaricama o lepoti igranja i slobodnog razgovora sa mladićima. A ove druge, razume se, nastojavale su kod svojih roditelja da ih ubede kako to nije ništa ružno, niti neispravno. I malo po malo, ljudi su, kako bi se to reklo, „legli na rudu“ i svoje ćerke počeli davati i u tancšul. Razume se, pod velikim i strogim nadzorom majki.

Prvi tanc-majstor bio je neki Todor Ristić, učitelj salonskih igara, a za njim je došao Blagoje Jovanović. Tako je mladež naučila, pored srpskih kola, i tzv. strane igre: polku, mazurku, vals, kadril i lans. A posle tancšula, pojavile su se i razne igranke, koje su priređivala razna društva.

Iz knjige „Valjevo u prošlosti“, Radovana M. Draškovića