Pod teretom vlasti

Iako je to do sada više puta rečeno, tvrdnju vredi ponoviti još jednom, ali na malo drugačiji način: dakle, Milošević nije sišao sa vlasti oktobra 2000. kako je smatrala većina ovdašnjeg naroda, nego bi se datum njegove demisije mogao pronaći u prvim danima netom okončanog vanrednog stanja. Ako bi se malo mašti pustilo na volju, onda bi se moglo reći da se to dogodilo one noći kada je pronađen grob pokojnog Ivana Stambolića. Od tada pa sve do pre neku nedelju zasipani smo obiljem imformacija o tome ko je i kako uhapšen te kojim su sve čudovišnim moćima raspolagali ljudi sasvim slikovitih nadimaka. Nismo ni primetili kako se nakon tog meseca opšte potere za zlodusima naše mračne prošlosti desila još jedna krupna stvar. Vrh državnog aparata u Srbiji je konačno stekao monopol moći, onaj bitni kvalifikativ koji joj je do sada nedostajao i čije je odsustvo i dovelo do tragične smrti premijera Đinđića.

I dok je ranije, primera radi, ministar policije mogao u poverenju da nam se izjada kako njegovi ljudi znaju ko je koga ubio ali da ne mogu to da kažu a da mi pri tome sasvim dobro razumemo zašto je to tako, sada je i ta priča završena. Srpska policija više nema nikakve legije i beretke za vratom i sve što čini ili ne čini biće samo posledica njenih vlastitih moći i nemoći. I ne samo policija. Dok su sve do nedavno ministri u srpskoj vladi bili veoma zianteresovani da vide ko se i gde povodom nekog njihovog nastupa zaštitnički nasmešio ili pak prezrivo odmahnuo rukom, sada to više nije slučaj. Društvena moć koja je do sada bila manje više formalna, neštedice je zalila vladajući vrh što je jedan od veoma bitnih rezultata vanrednog stanja i operacije „Sablja”. Moćan politički protivnik uklonjen je sa javne scene, deklasiran i ponižen. Crni „audiji” su konačno stigli na pijacu polovnih automobila, a bazuke, hekleri i kalašnjikovi pretopljeni u visokim pećima smederevske železare. Ološ je polako počela da se po sili zakona taloži na dno gde joj je i mesto.

Aktuelno ministarsko čerupanje i svađa lidera koalicije posledica je i tog novouspostvaljenog stanja. Konkurencija je mrtva, a okolo toliko mnogo prilika za ostvariti, prikazati ili iskoristiti vlast. Ko je u tome od koga veći i jači? Ko uticajniji? Ko pametniji?!! Sve sama važna pitanja za Srbiju i njene građane. Slika je tim ružnija što dosta naših političkih prvaka nije u stanju da u svom ponašanju odvoji javno od privatnog, što je više posledica individualne kulture nego nekog komunističkog ili ne znam kakvog nasleđa. Politička borba koja se upravo rasplamsava jeste očekivana i u političkim okvirima normalna pojava, ali su njene manifestacije pomalo bljutave, da ne kažem, gadne, isključivo zbog individualne nezrelosti pojedinaca da izdrže teret poverene im uloge. Kod nas se vlast još uvek shvata kao nekakav lični berićet, a ne kao javni posao u službi zajednice. I dok je takav odnos u vreme starog režima bio zaštićen, u novim društvenim prilikama nema baš nikakvog razloga da se zbog toga posebno očajava.

Pošto Srbija uopšte nije neka specijalna država u kojoj važe specijalni i ostatku sveta nepoznati zakoni, onda nije teško naći rešenje kojim bi se ovakvo stanje neutralisalo. Lek se zove - izbori. I kao što pre „Sablje” i vanrednog stanja, vanredni izbori nikako nisu bili mogućni zbog i te kako opasnog prisustva nelegalnih centara moći, tako je sada, nakon svega što se dogodilo za njih pravo vreme. Politička scena Srbije vapi za generalnim čišćenjem pa za starim DOS-om ne bi trebalo žaliti, tim pre što je sve više onih koji tvrde da on odavno više ni ne postoji. DOS je bio forma koja je poslužila određenom političkom poduhvatu a kada je potreba za njom prestala, treba je zameniti drugim i drugačije sazdanim koalicijama. Važni potezi koji očekuju zemlju na putu trajne konsolidacije traže zrelu i čvršću vladu sa jakim uporištem u skupštinskoj većini, ali isto tako i zrelu i kvalifikovanu opoziciju.

Građanin Srbije zna da je jedini program vredan pažnje izlazak iz postojećeg nedopustivo dugog mrtvila i stagnacije. Stoga se u njegove detalje neće mnogo upuštati jer izbor i nije bog zna kakav. Ili izaći ili ostati. Detalji o načinima i postupcima sasvim sigurno postoje ali oni za običnog glasača neće biti najvažniji. Mnogo više će ga zanimati li je neko od aktera bio ono što je govorio da jeste ili nešto sasvim drugo. Mada bi bilo najbolje ako bi najviše šansi da prođu na izborima imali oni koji su o sebi lično malo ili nimalo govorili jer za takvo štogod nisu imali vremena.