Pouka Šarla Bodlera

( Miroslav Jeremić)

To se tako kaže i pripoveda, a nije tako! To je samo zabluda jedna a i podlost i ne može da bude na dobro. Ne može ni zato jer je nemoguće! Setih se ovoga časa, iz onoga vremena kada smo Zoran Joksimović i ja bivakovali na Medvedniku, dole, ispod Zelenog vira. Pa, poranimo, jeste žarko leto, ali je pored reke još rosno i hladnjikavo. Naložimo odmah vatru i onako na kamenu kuvamo kafu, dosta kafe. Za neko vreme i sunce će početi da izgreva, i pre nego što se pojavi. Kad, tamo gore, na horizontu, takoreći u planini, stoji čovečuljak. Nije veći od prsta. Onda Zoran, koji je uvek imao oko sokolovo, zamahne široko rukom našta se ona prilika odjednom pokrene i stušti. I evo ga, začas je stigao taj čovečuljak, a još je i manji jer mu je jedna noga od lipovine. Pita ga Zoran hoće li kafu da mu kuva i hoće li sve sa onim talogom, a on gleda i kaže da on to, doduše, ne upražnjava, ali da hoće. Onda mu Zoran sipa šećera nekoliko puta i dobro zakuva. A ovaj gleda, oči mu se sjaje. I onda sve to posrče i pojede! - Osta još neko vreme zapitkujući odakle smo i ko smo. Onda zatraži i jedan cigar koji zadene za uvo i ode srećan i iskreno zahvalan. Bilo mufte!

U ovoj pameti i ovoj ideologiji muftadžiluka, koji se javlja i opstaje u bezbroj vidova i varijanti, niko nije čitav i nevin - ni onaj koji se time napadno i podlo koristi kao ni onaj koji je kao žrtva a pristaje na sve to. I kod jednoga i drugoga je neka greška i neka skoro neizlečiva trulež, i u stanju duhovnom i duševnom. A biva da se zbog toga kvara čoveku razboli i telo pa se onda čovek pita šta mu je. Taj džabaluk - muftadžiluk nije samo u tome kada prisvajaš ono što ti ni na kakav način ne pripada, na šta nemaš nikakvo ni ljudsko ni nebesko pravo, već je to isto i kada daješ zarad neke gordosti svoje, neke promocije nadmoći svoje, kao što u tome na isti način učestvuje i onaj koji te snisholjivo podržava i hvali. Zato, i kada podižeš crkvu iz džabaluka, i kada je, tobože, nekome daješ još sve sa volovima na ražnju i trubačima i potocima piva, i sa blagoslovom, dajbože da iziđe na dobro. I kada daješ slepcu koji bogoradi nisi ništa bolji od slepca, makar ovome bilo i to slepilo lažno!

Da je gorko i kiselo vino koje je mufte i od džabaluka evo i jednog taze primera ovde kod nas, a naime ove žalosne dogodovštine sa postavljanjem znaka na mestu na kojem bejahu posečeni valjevski knezovi. I ovde je sve počelo od zaslepljenosti mogućim i izglednim džabalukom. Pa se tako neko dosetio toga da bi Mile Jevtić mogao to da uradi jer će biti mufte. A Mile Jevtić, grešnik, odmah pristao na to, jer sada i on voli džabe! I, evo ga, već leti iz Amerike, žuri da stigne da se ovi ne predomisle. (A i dok nije zaboravio srpski.) Vremena skoro više da nema, ali on će da zapne i danima i noćima. A to što vremena nema, on nema kome ni da kaže. Mogao je Jevtić da ode do Bačevaca, recimo, i da tamo iskopa neki od onih lepih i značajnih kamenova i da se na tome upiše da su baš na tome mestu, tada i tada, posečeni srpski knezovi, ali se nije setio. A i kako bi time da iziđe pred svoje poslodavce. I zar je samo zato leteo iz Amerike? Onda je on to radio svojski, ali je sve to bilo na silu. Ustvari, sve je bilo protiv njega - i vreme koje mu je bilo na raspolaganju, i nejasan zadatak koji mu je dat i koji je on sam sebi dao, i okruženje u kojem je trebalo da radi i ispalo je - videli ste i sami. Kao, piramida i kao glava na piramidi sa nekim primislima i porukama, kao da nije moglo gore. A da može i gore videlo se već sutradan kada je piramidi nestala glava. Ostala je još samo ona gomila, kao da je neko istovario neki tovar pa će svaki čas da dođe da i to natovari i otera. Digla se bila čaršija, razne službe, policija - svako da ponešto pripomogne i da neki svoj doprinos ne bi li se našla ta glava, a ne bi li se nekako i zataškao onaj slučaj. U međuvremenu se ispostavilo da nema više ni autora ovoga obeležja, nestao i on. (Šta još može da nas snađe, a sve je počelo od one lakomosti na mufte?) Valjevom je tako zavladalo ovo vanredno stanje, vampiroidno, a to i nije prvi put. Naime, Valjevci su se i pre nekoliko godina bili pročuli kada su ganjali onoga vampira iz Gradca. U Gradcu je oduvek bilo vampira, o čemu ima dokaza i u pričama i u naučnim radovima. Ali, sada se vampir i pojavio. A kako se pojavio on je tako negde i šmugnuo pa su se naši građani organizovali da ga nađu. Angažovali su se i televizija i novine, i to je potrajalo poprilično, ali njega nigde nije bilo. I kada su ovi ljudi već bili odlučili da odustanu, a i praćenje medija je već oslabilo, nađoše ga. Doduše, bio je već jedno vreme mrtav, ali se utvrdilo da je on. Te njegove ostatke su pokupili i doneli ovamo i poverili jednom savesnom građaninu da to drži kod sebe i da pripazi na to. Ovaj je to držao u garaži i provirivao s vremena na vreme, a jednoga jutra kada je otključao katanac na garaži, skinuo rezu, polako otvorio vrata, onoga nije bilo. A ni traga. E, onda posle nekoliko godina pojavio se jedan Valjevac da kaže kako je on bio taj vampir. Međutim, ovoj njegovoj priči ne samo da se ne može verovati, već to od ovoga građanina što sada priča nije ni lepo. Jer, što je bilo bilo je, pa makar da je ceo slučaj ostao nerazjašnjen. Doduše, ovo sa vampirom i ovom glavom ili onim glavama iz ovih dana možda i nema nikakve veze. Ako nema?

A evo još jednog primera, koji se još nije ohladio. To jest kako od vina koje je mufte, može samo da boli glava. A kada je mufte i treba, bar, da zaboli glava! A to je slučaj sa ovom knjigom u trista hiljada primeraka koju su delili džabe. Trista hiljada knjiga bačeno kao u bunar. Povređena je i ponižena knjiga, povređen je i ponižen pisac, a povređeni su i poniženi i čitaoci knjiga. Povredio ih je ovaj muftadžiluk. I likovnje muftadžije. I skoro ništa manje ovi koji su tu knjigu razgrabili, a da ne znaju šta će sada. Zamislite da neko uz svoju bednu novinu daje džabe i jednoga Umberta Eka!

Trebalo je to videti, a još i zamisliti, kako je nekome palo napamet da jednu, i još ovakvu, knjigu izvrgne ruglu. I ne samo knjigu. Kako se raspilavio muftedžija, a narodne mase kao lude. Kao da smo neke utvare, a ne ljudi! Ili je to tako dosuđeno prirodi čovekovoj, tanko samopoštovanje i nesrećna pamet. I to da su slabosti skloni i bogati i jaki i siromašni i nejaki. A sirotinja je, može biti, još i gora jer je svakojake sirotinje mnogo više. A da nije nje ne bi bilo ni onih...

I tako šta sad? Pa evo šta - uzmi motku pa udri, najpre po onome koji je gori od tebe, koji još gore bogoradi i kenjka, i udaraj sve dotle dok i onaj ne skoči pa i on dokopa motku i počne da udara po tebi. Tada ću, bar njega, da zagrlim, jer mi je brat i radosno podelim s njim sve što imam - ovo je već rečeno u jednoj pesmici Šarla Bodlera...

Zasad toliko! I, ako je to u nekoj vezi? A jeste!