„Prosjak” Ljubomira Nenadovića kao prva valjevska pripovetka

Pitanje koje, svakako, treba arbitrirati u knjizi o valjevskoj pripoveci, jeste  pitanje  formalnog,  odnosno  hronološkog pripovedačkog početka, bez obzira  na  to  što  on  ne  mora  biti i suštinska, logička i stvarna književno istorijska i književno-teorijska predominanta.

Rasprostranjena je problematična pretpostavka  da je većinu svojih pripovedaka Ljubomir Nenadović (1826 – 1895) napisao uglavnom u poslednjih desetak godina života, u Valjevu, i objavio ih u „Glasonoši” (1885) i „Valjevskim novinama” (1887 – 1893). Od devet pravih umetničkih pripovedaka, koliko ih ukupno ima, čak sedam je, zbilja,  objavljeno u pomenutim listovima u navedenom periodu pa se, najviše po tome, uzimalo da je Milovan Glišić (1847 – 2008), iako dvadesetak godina mlađi  od Nenadovića, hronološki posmatrano, ipak prvi valjevski pripovedač, budući da je njegova najranija pripovetka „Na mostu”, objavljena u „Preodnici” 1873. godine. I ne samo to: Glišićeva „Roga” objavljena je 1875. u „Otadžbini”, iste godine i u istim novinama u kojima i „Zloslutni broj”, „Novi mesija”, „Glava šećera” i „Ni oko šta”. Čak je do 1880. godine Glišić objavio skoro sve svoje važnije  pripovetke, dakle, znatno pre nego što će se pojaviti prva Nenadovićeva celokupna dela, ili što će u „Glasonoši” štampati „Jabuku”, „Zle oči”, „Pocepani skut” i „Bog će platiti” (1885), odnosno u „Valjevskim novinama”  „Vražji durbin”,  „Neka je sreća, ma i luda bila” i „Prosjak” (1889 – 1893).

Međutim, stvar sa Nenadovićevom pripovetkom mnogo je komplikovanija nego što se na prvi pogled čini. Prvo će se ispostaviti da su neke verzije Nenadovićevih priča nastale i štampane i ranije, pa će i kvantitativni korpus u odnosu na Glišića dobiti drugačiji vid. Ovde ni za trenutak nećemo ulaziti u zonu estetskih dometa, niti strategija ova dva valjevska pisca, već ćemo se baviti samo formalnim, pre svega hronološkim fenomenima. Nenadovićev opus, pri svemu tome, nedovoljno je definisan i žanrovski i hronološki i autorski. Tako ćemo kod pisca knjige „Istorija srpske književnosti. Romantizam”, knj. 2 Miodraga Popovića u odeljku posvećenom Ljubomiru Nenadoviću, naći podatak da je on još 1857. u „Šumadinki”, u sklopu pisama iz Srbije, objavio ranu verziju svoje pripovetke „Prosjak”. Ovaj velikan naše književne istoriografije čak tom ostvarenju daje počast „prve pripovetke sa socijalnom tendencijom u srpskoj književnosti”, što jasno govori da je ne samo žanrovski priznaje, već i nedvosmisleno diferencira iz putopisnog, pa i dokumentarnog, konteksta „pisama iz Srbije” u koji je bila uklopljena.

Bilo kako bilo, na ovaj način  se nastanak prve valjevske pripovetke i valjevske pripovetke u celini pomera unazad za čitavih šesnaest godina, što u uslovima njenog nastanka i novog početka srpske književnosti u tek obnovljenoj državi, ima značaja ne samo za istoriju valjevske, već i srpske književnosti u celini. Tu, takođe, postoji još jedno pitanje koje treba arbitrirati, a to je momenat autorstva. Ovaj problem, doduše, nije vezan za „Prosjaka”, ali se tiče nekih drugih Nenadovićevih dela. Pripovetka „Vražji durbin”, na primer, u podnaslovskoj napomeni ima floskulu „Po jednoj ruskoj priči” što, u smislu njenog porekla, govori o autorskoj inspiraciji nepoznatim delom, koje je Nenadović ubaštinio iz ruske književnosti. Reč je o legitimnom i prihvaćenom polaznom standardu punog autorstva, poznatom u svetskoj književnosti i naročito rasprostranjenom u romantizmu. Setimo se ovde samo jednog Šekspira, ili rimske komedije koji su kao polazište imali decidirani palimpsest. Naravno, utvrđivanje stepena uticaja,  ugledanja i prerade, ostaje posebno pitanje, zanimljivo, pre svega, sa stanovišta poetike svakog autora pojedinačno, i mi u ovoj prilici  nećemo i ne možemo u njega ulaziti, već samo na njega skrećemo pažnju. U tom smislu zanimljiv je i „slučaj” pripovetke „Zle oči”, koja je  nastala na temelju jednog Ljubinog članka o narodnim verovanjima pod istim naslovom, s tim što je u konačnu verziju priče ugrađen i pomenuti članak!?

Još važnije pitanje Nenadovićevih pripovedaka je problem različitih verzija koje su se pojavljivale tokom vremena: onih koje su imale u periodici i različitim izdanjima njegovih celokupnih dela. O ovom problemu bi se mogla napisati čitava knjiga, jer zadire u bitan momenat njegove poetike no, naravno da u ovoj prilici nije moguće ni ovlaš dotaći tu eksplikaciju. Ipak, kao paradigmatičnu komparaciju, navedimo slučaj upravo pomenute pripovetke „Zle oči”, koja je, kao nepotpisana objavljena u valjevskom „Glasonoši” 1885, a u znatno prerađenoj i proširenoj verziji štampana je sedam godina kasnije u „Letopisu Matice srpske”.

  Konačno, i pitanje hronologije nastanka Nenadovićevih pripovedaka, koje nas ovde najviše interesuje, takođe je, čini se, nedovoljno  istraženo područje. Već smo pomenuli da je još od Skerlića ostala floskula da je Ljuba   „u starosti napisao čitav jedan niz poučnih priča za narod”,  a i M. A. Pavlović u svom napisu  „Ljubomir P. Nenadović kao pripovedač” iz 1921. godine, navodi da je pripovetke, „bar one glavnije” pisao „u docnijem dobu”  i štampao ih „po raznim kalendarima, ili političkim listovima u unutrašnjosti, naročito u Valjevu, gde je kao penzioner proveo poslednje godine života”. Isti autor  navodi da je  Nenadović „Jabuku” štampao 1885. u „Glasonoši”, mada se u njegovim Celokupnim delima iz 1895, kao oznaka godine nastanka, navodi 1866!?  Sigurno nešto o redosledu nastanka govori i poredak u kome stoje njegove pripovetke u pomenutim Celokupnim delima, a on je sledeći: „Prosjak”, „Neka je sreća, ma i luda bila”, „Jabuka”, „Bog će platiti”, „Prvi lonac”, „Pocepani skut”, „Vražji durbin”, „Grego” i „Zle oči”? Indikativno je da je redosled isti i u izdanju „Knjige Ljubomira P. Nenadovića” iz 1891, s tim što je tu zastupljeno samo prvih šest pripovedaka, dok je redosled u Celokupnim delima iz 1939. godine, u redakciji Trifuna Đukića, potpuno drugačiji i po svemu što do sada znamo o Nenadovićevim pripovetkama, nije hronološki. Najzad, ponešto o hronologiji Nenadovićevih pripovedaka može se zaključivati i na osnovu njihovog sadržaja i vremenskog lociranja događaja, odnosno detalja iz autorovog života koji su u vezi sa njima. To, recimo,  važi za pripovetku „Grego”, vezanu za Crnu Goru, odnosno Boku, koja se, sigurno, može dovesti u vezu sa vremenom Nenadovićevih boravaka u tim krajevima i pričama koje je tamo čuo. Po sebi je jasno da delo Ljubomira Nenadovića vapi za temeljitom hronološkom komparativnom bibliografijom i kritičkom uporednom redakcijom višekratno štampanih i prerađivanih tekstova, uz odgovarajuću analitiku.

Najzad, poseban slučaj su okolnosti vezane za priču „Srećan čovek”, koja je objavljena u „Šumadinki” 1855. u tri nastavka. Iako štampana pod napomenom „Prev. sa ruskog”, pitanje autorstva i prerade je ovde potpuno nearbitrirano, jer niti se navodi izvor, niti je moguća komparacija, pa ni   utvrđivanje stepena  prerade, odnosno novog autorskog koncepta i konteksta, što je ovde veoma bitno i za Ljubu  naročito karakteristično. Dakle, ostaje otvoreno pitanje prve Ljubine, pa samim tim i valjevske pripovetke, doduše hipotetično i u kvoti od samo dve godine, mada ovde treba ozbiljno respektovati  i izostavljanje ove priče u svim izborima i izdanjima od strane samog „autora”, odnosno „prevodioca”. Ali, to je samo jedno od bezbrojnih nearbitriranih pitanja kada je reč o opusu Ljubomira Nenadovića i u pogledu (stepena) autorstva i hronologije i različitih verzija i brojnih drugih momenata. Ono što je u ovom trenutku izvesno, to je da se vreme nastanka prve verzije prve Ljubine, odnosno valjevske pripovetke „Prosjak” sa sigurnošću može označiti godinom 1857, koja se tako pretvara ne samo u važan datum valjevske književnosti, već i u važan datum ovoga grada.

No, razmišljajući o svemu ovome, nemoguće je ne primetiti da je ovaj grad pre sto dvadeset pet godina imao evropska kulturna glasila, kakvi su bili „Glasonoša” i „Valjevske novine”, a da je danas u tom smislu, pa time i u   smislu kulturnog dijaloga – palanka. Autokratija i monolog su ovde sudbina, partokratija i sujeta – konstanta. Valjevo i dalje čeka svog Perikla, ali za sada sa malo izgleda da se on zaista i pojavi.