Prvi valjevski gimnazijalci

Ako se i pomislilo da je o istoriji Va­ljevske gimnazije istraženo i na­pisano sve značajno što je moglo da se istraži i napiše i izgovoreno sve zn­ačajno što je moglo da se izgovori, naj­no­vija knjiga Zdravka Rankovića o kojoj na njegovu želju imam čast večeras da go­vo­rim, uverava u jedno davno ovladano istraživačko iskustvo. To je da znanja na neku temu iz prošlosti nikada nisu do kraja osvojena i da prošlost nikada nije zauvek istraživački izgubljena.

Svima nama su poznate knjige napisane o Valjevskoj gimnaziji. Najnovija knj­iga Zdravka Rankovića svedoči da nikada ni­je dovoljno knjiga o Valjevskoj gimna­zi­ji, ne samo zbog njene institucionalne ve­ličine ili zbog emocije koju ova šk­ola budi u svima nama kada u nju zakora­či­mo, već upravo zbog znanja i novih sa­zn­anja o njoj. Zdravko Ranković je za temu knj­ige uzeo nešto što bi samo na prvi po­gled moglo da izgleda da na nju nije moguće sačiniti knjigu. Autor knjige koja je pred nama je pokazao da je to moguće. Na jed­noj relativno uskoj temi dobili smo š­iroku sliku, a to je već nešto što može samo neko ko ima bogato istraživačko iskustvo i isto tako plodno delo na usl­ov­no rečeno obradi malih tema. I ova kao i brojne prethodne knjige Zdravka Ra­nk­ovića meni su uvek prilika da naglasim nešto za šta uvek u njima pronalazim potvrdu za jedno sopstveno istraži­va­­čko iskustvo. Nekada je lakše napisati is­toriju Srbije nego istoriju grada; la­kše je napisati istoriju grada nego isto­ri­ju sela, a lakše je napisati istoriju sela nego istoriju porodice ili istori­ju institucije i sve tako do jednog segme­nta istorije institucije, na primeru ove knj­ige o prvim valjevskim gimnazijalcima.

Istraživačka intuicija, razvijen os­eć­aj za podatak i istrajavanje na faktogr­af­skom ''detalju'' – odlika je dosadašnjeg ba­vljenja prošlošću istraživača, lek­si­kografa, bibliografa, hroničara i is­to­ričara po vokaciji i autorskom opusu Zd­ravka Rankovića. ''Prvi valjevski gi­mn­a­zijalci'' – knjiga je koja sadrži pr­eg­r­št novih podataka i lepu strukturu; tu su imena i biografski podaci đaka, za­t­im svedočenja, odnosno izabrana sećanja ne­kadašnjih đaka koji su pripadali tim pr­vim generacijama valjevskih gimnazi­ja­laca, potom svojevrstan vremeplov na­jz­načajnijih događaja iz duge predistori­je i istorije Valjevske gimnazije koji je Zd­ravko Ranković nazvao jednostavno ''Le­topis 1833-1894'' i, najzad, tu su sažete biografije nastavnog osoblja – profe­so­­ra, direktora, predavača, suplenata.

Zbog čega je knjiga Zdravka Rankovića ''Pr­vi valjevski gimnazijalci'' značajna?

Svi mi koji smo pisali o istoriji Va­ljevske gimnazije imali smo uvid u im­ena đaka od 1895. godine od kada su gotovo re­dovno štampani godišnji školski iz­ve­štaji sa imenima đaka. Zdravko Ra­nk­ov­ić je ta saznanja pomerio ka godini os­ni­vanja i time popunio jedan prazan pro­st­or čime je otvorio novi krug saznanja i to onih do kojih je istraživački daleko te­že dopreti. Svi koji su se ogledali u is­torijskim istraživanjima znaju koliko je to značajno i koliko je svaki novi po­datak koji pomera saznanja dublje u pr­oš­lost pravi kapital. Spisak đaka sa bi­ografskim podacima, u meri u kojoj ih je bilo moguće sakupiti za svako ime po­jed­inačno a koji je Zdravko Ranković na­zvao ''Imenik'', istovremeno je i jednim sv­ojim delom svojevrsni vodič kroz po­ro­dične istorije. Osim što je značajan za istoriju škole ''Imenik'' je  dragocen pr­ilog istoriji valjevskih porodica, on­oj istoriji koja najčešće živi u usmenoj tradiciji i porodičnim sećanjima ali i u pamćenju grada. Kome u Valjevu i va­ljevskom kraju nisu poznata sledeća pr­ezimena, i sada nabrajam samo one poro­di­ce iz kojih je dvoje i više članova u vi­še generacija bilo đaka Valjevske gim­na­zije u periodu koji hronološki obuhv­ata Rankovićeva knjiga: Ajhingeri, An­to­ni­jevići, Birčanin, Božići, Va­si­lje­vi­ći, Vasići, Vilotijevići, Vi­ćen­ti­jev­i­ći, Vodenlići, Vojteh, Vujići, Vukovići, Ga­vrilovići, Gajići, Glišići, Gođevci, Go­lubovići, Grbići, Grujičići, Dr­ago­vi­ći, Dukići, Đorđevići, Đukanovići, Đu­rići, Đuričići, Ivanovići, Ilići, Ja­kovljevići, Jakšići, Jankovići, Jev­đe­vići, Jevtići, Jeremići, Jerotići, Jo­va­no­vići, Josipovići, Kaljevići, Ko­va­če­vi­ći, Krstići, Lukići, Ljubičići, Ma­ri­ći, Markovići, Martinovići, Ma­ti­ći, Milićevići, Milovanovići, Mi­lo­še­vići, Mihailovići, Mihajlovići, Mi­škovići, Nastići, Nestorovići, Ni­ko­lići, Obradovići, Pavići, Pa­vi­će­vi­ći, Pavlovići, Pantelići, Petrovići, Po­povići, Protići, Ravići, Ra­do­va­no­vi­ći, Radovići, Ristići, Simići, Sr­eć­ko­vići, Stanići, Stanišići, St­ev­an­ov­ići, Stepanovići, Stojanovići, St­ojk­ov­ići, Stojšići, Tadići, Tešići, To­do­ro­vići, Tomići, Šargići.

Na kraju, iz sećanja nekadašnjih đaka ko­je je Zdravko Ranković objavio u svojoj knj­izi, izdvajam sećanja: Ljubomira Pa­vlovića koji je 1928. godine, između ostalog, zapisao: ''Pred kraj ovog leta biće ra­vno 50 godina kada smo ušli u prvi ra­zred gimnazije u Valjevu. Beše nas u raz­re­du tačno 48''; zatim sećanje Brane Pe­tr­on­ijevića koji je 1946. pisao da je školo­va­nje u trećem razredu gimnazije produž­io samo zahvaljujući tome što ga je poro­di­ca Tadić primila na besplatno stano­va­nje, pa Ljubomira Marića koji je Va­lje­vs­ku gimnaziju učio krajem 80-ih i po­čet­kom 90-ih godina 19. veka iz sela u Va­lje­vo na školovanje krenuo sa jednom ša­re­n­icom, dvoje preobuke, dvoje čarapa, jed­nim opančićima i 5 dinara, a kao od­ličan đak od države dobio blagodejanije od 25 dinara, posle čega je mogao da ima i za koju cigaru duvana kao svi, kako piše, ''ot­meniji učenici'' i, najzad, sećanje Bo­že Rankovića koji je 1956. godine na ko­me­morativnoj akademiji u Njujorku oživeo uspomenu na svog školskog druga Ni­kolu Velimirovića: ''Doveli su ga u gunju i čakširima iz Lelića u Valjevo i upi­sa­li u prvi razred gimnazije. U učionici je bio prvi, a izvan školskih časova najv­iše se bavio švrljanjem. Stavio bi ru­ke u džepove čakširica i polako išao us­kim trotoarima Tešnjara zastajkujući pr­ed svakim dućanom i posmatrajući sv­aku i najmanju stvarčicu''.

Vreme, škola, grad i ljudi o kojima Zd­ravko Ranković piše u svojoj najnovi­joj knjizi jeste doba srpske istorije kada su osnivane institucije, uređivane varoši, vreme kada je nacionalna ideja bila ev­ropska i moderna ideja, vreme kada se gr­adio i čuvao nacionalni identitet. Sto i više godina kasnije Zdravko Ra­nk­ov­ić je svojim knjigama osvetljavao te vr­ednosti, a ovom i vizuelno dopadljivom knj­igom koja prija ruci i očima dop­rin­o­si očuvanju identiteta ove škole.