Tragovima Milovana Glišića

Nekako me savest pritiska već par godina jer se do sada nisam pozabavila onim što je Valjevcima podario naš zemljak – Milovan Glišić.

Kad već nisam uspela da to uradim prethodne, 170-te godine od rođenja utemeljivača srpske realističke pripovetke, u ovoj godini kada je 110 leta od njegove smrti, postavila sam sebi kao imperativ snimanje dokumentarca za serijal „Trag“ na RTS.

Produkcijski zahtevi ovog projekta poveli su me ka kolegama iz Televizije „Hram“ i na veliku radost – dogovor je pao – zajedno ćemo ga realizovati.

U emisiji o delu Ča Milovana govore kompetentni sagovornici, od profesora Zorića koji je i doktorirao baš na tu temu, preko Mihaila Pantića i Radovana Belog Markovića do valjevskih kulturnih poslenika..

Samog Glišića i njemu bliske osobe približiće nam valjevski glumci Ljubivoje Bube Marković, Angelina Lukić, Dragan Lukić i Branko Antonić...

Naravno, neizbežni su Gradac i vodenice na njemu, kao i meštani ovoga kraja, uz podsećanje da je vampira Savu baš Ča Milovan uveo u srpsku književnost...

Ali, manje je poznato da je Glišić svoje poslednje dane proveo u Dubrovniku, tražeći leka svojoj bolesti... Tu je preminuo i sahranjen januara 1908.g. na pravoslavnom groblju na Boninovu, brdu iznad Dubrovnika.

Prateći Glišićeve tragove, prošli smo starim, dobro poznatim putem preko Višegrada i Tjentišta, Bileće, Gackog, do divnog Trebinja i uvek očaravajućeg Dubrovnika...

Izlazeći iz Goražda dobili smo i saputnika do Foče – Ranko Ikonić Beli... Slučajan susret, molba da nam pokaže tačan izlaz iz grada, njegova radost što će dobiti prevoz do Foče i sagovornike iz Srbije... Ispričao nam je da je 1992.g. vozio autobus sa 140 srpskih izbeglica iz Goražda, starim putem za Rogaticu... Autobus je imao 58 mesta, a njih 140 dece, žena, staraca koji beže od ratnih strahota... U selu Kukavice sačekala ih je zaseda iz koje su pucali po golorukim ljudima... Stravičan je epilog bio – 25 poginulih i 80 ranjenih, Beli ranjen u obe noge...

Priča nam ovu jezivu propoved bez srdžbe, dodajući dozu humora, svojstvenu našim gorštacima...Kaže, sada Muslimani i Srbi ponovo žive kao komšije koje komuniciraju, našale se, po potrebi i pomognu jedni drugima...

Bio nam je sjajan vodič kroz kraj gde su najstrožije saobraćajne kontrole i precizno mi je davao uputstva gde kočnicu da ne puštam... U ovo novo doba, izbegavanje prekršajne rente je i najozbiljnije iskušenje ovom trasom ka moru.

Susret sa Trebinjem i Hercegovinom meni lično je veliki izazov jer odavno se kanim da krenem putem svoji soldatovićkih korena i istražim crkvene knjige – ne bih li ušla u trag precima... To me ovaj put samo zagolicalo i podstaklo da osmislim skori povratak ovim putem...

Đakon Miro Bošković dočekuje nas u Dubrovniku i odmah tu, u ulici Zagrebačkoj, gde smo najpre smestili automobil, provodi nas portom najstarijeg pravoslavnog hrama u ovom kraju – na Posatu je davne 1790.g. kupljena jedna kuća i preuređena u crkvu posvećenu sv. Đurđu. Tačno sam znala da će nadalje sve biti u najboljem redu.

I bilo je... Divni domaćini, sveštenstvo pravoslavne crkvene opštine i Srbi Dubrovčani, odveli su nas do Boninova i groba Milovana Glišića... Sveštenik Slavko Zorica održao je pomen velikanu srpske proze...

Poklonili smo se senima i s ubeđenjem da mu je tu sasvim dobro, Valjevcima prenosimo utisak da je neponovljivi Ča Glišić baš nekako na pravom mestu, koje bi svako izabrao za večni počinak... S dubrovačkom tvrđavom u zaleđu i onim mirisom i bojama koje samo Jadransko more ima...

Prethodno objavljeno na sajtu Tanjin kod.