Valjevski šetač

- Treba stati na malu pjacetu Gradskog trga i pogledati kako su se susrele fasade, nova aluminijska i ona mermerna, stara. Taj „slepljeni”, nemogući šav sve govori. O dva koncepta, koja potvrđuju da se neki dometi i odgovornosti prema javnom prostoru nisu održali. Ni potvrdili, ni nadgradili. Ni u izboru materijala, ni u obradi, niti u onom osnovnom - kako se poštuje celina i osnovna vrednost - nužnim intervencijama na nekom njenom delu.

Nisam protiv redizajniranja fasade na skupštinskom zdanju. Dobiće se ono što se želelo, dobra izolacija i zamena dotrajalog. Funkcionalno verovatno je bolje nego što je bilo, ali sve ostalo nije postignuto. Obukli smo u metalizirano odelo, sa stolarijom za spavaće sobe, najvišu zgradu u centru. I to je sve. Oni koji su videli kako su to Zrenjaninci uradili, veštije i promišljenije, a time i odgovornije, ne mogu se oteti utisku da na fasadi nedostaje samo aktuelna reklama jednog „mundijalističkog” pića. Šta je moderno, moderno je. Do banalnosti. Šta ćemo za narednu sezonu?

Desilo se, eto, da na tom visokom javnom zdanju u centru proizvođači opreme i materijala diktiraju kako će se krojiti. Sreća da metalizirana srebrnasta boja aluminijuma „nestaje” u prostoru. Ako je nešto za pouku iz ovog poduhvata, onda je to da se redizajniranju mora civilizacijski prići. Da „nadziđivanja” ne nastavimo palanačkim „oblačenjima”.

Cetina - Priča Dunja Živanović, gimnazijalka, o četiri vodopada na reci, tako baš kaže – u reci Cetini. O kanjonu, čudesnim slapovima gore u planini, iznad sela Brezovica. Kaže, nije ni ona znala da takvo čudo postoji, a postoji, kad je i po lošem vremenu Cetina izgledala nestvarna, kao bajka.

I dodaje, kako uz tu lepotu u divljini idu i bačeni šporeti, šasije, krpe, televizori, plastika. Seljani su reci Cetini namenili da bude deponija. Sve što im ne treba bacaju u nju. Njihova deponija.

Hoćemo li ikad videti slapove Cetine? Tamo su u plavetnim gudurama iznad Valjeva. Dragulj koji može da nestane jer deponije brzo rastu. Možda Cetina ostane samo u priči retkih koji su je videli.

Kotlokrpe - Zaustavio Boban Marković svog konjića pred kontejnerom kod Crkve u Pantićevoj. Vadi iz kontejnera šipke, točkove, posude čudnih oblika. Oko kontejnera razvaljena sedišta, delovi šasije, volana... Prizor za neko dvorište servisa za vozila. Prebira Boban zavučen u kontejner i zadovoljno kaže: „Jutros mi se posrećilo, skoro cela kola u jednom kontejneru!”. Kaže da zna, da je upozoren, dok je radio u „Vidraku”, i na svakakve opasnosti, bolesti, ali i na ono što ne zna šta je ali je opasno u tom njegovom poslu vađenja metala iz otpada. Ali, šta je tu je, bolje i to nego da prosi ili krade. Nema on para da otvori otpad za staro gvožđe, treba i plac i sve drugo, a on ima troje dece i ženu. A može i da se zaradi – 600, 700, 800 dinara na dan. Po kilogramu starog gvožđa Ljupko plaća 1,80 dinara! Nakupi se, nakupi... Ima, veli Boban Marković, njih 20 samo u Grabovici, koji žive o toga, kako se to danas kaže „recikliranja”. Zna on za tu reč.

Slušam ga, stojeći pored nemog konjića upregnutog u mala kola, i stalno mislim na tu zaboravljenu reč „kotlokrpa”. Dolazili su u određene dane u godini, iščekivali, znalo se do kojih kuća su stigli po glasnim najavama: „Sakupljamo staro, krpimo kotlove, šerpe, lonce...”. Nisam pitala Bobana Markovića da li je neki njegov predak obilazio valjevske kuće, išao po selima, sakupljao, popravljao. Boban danas samo reciklira.

Sitničarenje - I ovog proleća novina na našim retkim javnim česmama, postavljene su slavine! One standardne, kućne. Da voda ne teče uzalud kad je već postala „suvo zlato”. Dobra namera i domaćinska briga. I sad te slavine stoje na gimnazijskoj Đačkoj česmi, stoje na česmi na zidu Biblioteke... Umesto onih luša, koje su pravljene i zamišljene samo za njih. Voda je bučno izlazila u jakim mlazevima, pravila onu osvežavajuću buku, kao na fontanama. Mora se štedeti. Slažemo se. Ali, nije baš da mora samo ta i takva slavina da reši problem. Valja se raspitati. Sve to liči na onaj događaj kada je masnom sivom farbom premazano sedam javnih česmi u Valjevu, preko sige, mermera, štukovanog kamena i takvih slavina.

Nedostaju vešta ruka i srce osetljivo na te „sitnice” u našem velikom, zajedničkom domu.