Valjevski šetač
Zvanično, zdanje stare Železničke stanice proglašeno je kulturnim dobrom o kom mora da brine grad Valjevo. Da se to desilo koju godinu ranije ne bi morali da, možda poslednji put, ukazujemo na pogubnu odluku da se na levom krilu stanične zgrade podigne ogromni, višespratni poslovni objekat. Prevelik je i za prostor i za okruženje i za malu, usku Železničku ulicu. Sve mu se može priznati ali ne i mesto. Zalud su arhitekti tražili „spone” za nespojivo i neuskladivo. Sa novim vlasnikom građevine u betonskom skeletu bez poslednje ploče, možda se i može razgovarati. Ko zna šta se sve kao rešenje može ukazati. Kad se u problem „zagrize” dok se tačka ne stavi.
BUJANJE BUVLJAKA
Taman smo ih sapeli, smestili tamo gde im je mesto, kad ponovo, skoro neprimetno, počeše da se šire, da pupe. Rafinirano, gde nikad nisu bili. Ugušiće Desankin venac, Mišićev trg, Trgovačku ulicu... Ovoga puta ne tezgama ili uz trafike. Sada sve kreće od prodavnica. Iznosi se roba na ulaze, kači na izloge spolja, stavlja u kamare na trotoare i trgove. Prodavnica prazna, roba „preko puta” na policama. Saplićete se o čudesa od plastike u svim bojama, o kamione, tricikle, bicikle, lopte, mašinke. O cipele, zimske i letnje. Nema kraja asortimanima. Sve je na videlu, na suncu pa i u specijalnim dodatnim izlozima, parfemi, kreme. Sve sa svetskim markama. Nije dosta jedan sanduk sa sladoledom, već su tu dva, biće ih i tri. I sve su veći, pomamniji. Oni sa osvežavajućim pićima štrče u vis, ovi sa ledenim osveženjima i u dužinu i širinu. Poslednji hit je prodaja, na litar, deterdženata, šampona... Na točenje!
Moralo bi se znati, ili je podavnica ili nije. Ili je svaštarnica, pa da joj se kaže gde joj je mesto, ili se pouči vlasnik da sve to treba da stoji u prodavnici. A nema ko da kaže šta može i kako mora. A morao bi neko takav da bude u ime ugleda grada koji se teško stvara.
UGAŠENI TOPOSI
Dablinci su na svakoj kući ili ulici u kojoj je bivao Džems Džojs, ili neki od njegovih junaka, stavili tablu sa napomenom o liku ili događaju. Možete čitati ULISA i kao vodič uz pomoć tih tabli kroz taj grad na Ana Lifiji. I biti u svakoj kafani, dvorani, ulici, na istim brojevima i istim kapijama i ulazima kao i pisac pre skoro jedan vek.
Mi ćemo prošlost grada braniti imenima. Pa ćemo i dalje govoriti kod „Beograd kafane”, za ko zna kakvu prodavnicu koju otvara novi vlasnik. Ako budemo kupovali, na primer, obuću, reći ćemo da smo kupili u „Krčmi Ljubovija”. Da smo dobili na sportskoj kladionici u „Mlečnom restoranu”.... Novi vlasnici, novi sadržaji. A kako to rade Dablinci? Nije valjda da su mudriji od nas ti Irci. I uopšte svet koji je odavno naučio da je najunosniji profit u živom tkivu grada ono što je poodavno postalo markacija prostora, živi ostatak istorije, ljudskih navika i potreba. I urbane kulture. A to se kultiviše, o tome grad mora da brine, da pomaže da opstane. U nas takvog saznanja i brige nema. Pa ko preživi posle eksperimenta.
ČITULJE
Sve mi je teže da objasnim ljudima sa strane fenomen čitulja na stubovima pred ulazom u opštinsko zdanje, robnu kuću. Kažu da su to viđali samo na ulazima u groblja. Oni koji učestalije dolaze primećuju da je čitulja sve više. Pitaju, kako to na nas ne deluje depresivno.
Može da ih bude i u centru grada ali ne na ovakav način kako se sada prećutno dozvoljava. Imamo i iskustvo. Sa tim se poodavno izborio Zavod za zdravstveno osiguranje, zaštitivši stubove na svom ulazu efektnom mrežom, ogradom od uskih šipki. Od tada tu nema ni jedne čitulje. Ima ih u holu, na tabli koja služi i za to.
