Velika knjiga o malom selu

Pred samu novu 2003. godinu, u izdanju Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, u biblioteci „Hronika sela”, izašla je knjiga „Veliševci selo pokraj Ljiga”. Dugogodišnji trud dvojice Radisavljevića zaista je veliki kao i njihovo delo.

Veliševci su malo selo u Ljiškoj opštini (po lanjskom popisu ima 413 žitelja), ali sveobuhvatna hronika ima 408 strana povećeg formata - prosek jedna stranica po stanovniku. Radivoje i Milan su lepim i jezgrovitim jezikom o svom selu napisali sve ono što je moglo da se nađe po raznim arhivama, tefterima, knjigama, novinama i da se čuje od pamtljivih ljudi. Hronika obiluje velikim brojem zanimljivih fotografija koje su na ovaj način za sva vremena otrgnute od zaborava i neviđenja. Urađeno je 50 rodoslova, odnosno za sve familije koje sada postoje ili su postojale u vremenu od kada se zna za Veliševce.

Po predanju i nekim dokumentima selo se nekada zvalo Grabovac a posle jednog Veliše koji tu življaše nazvaše ga Veliševci, ili Veliševac, kako je kome i dan danas drago i na jezik mu padne. Veliševac se prvi put pominje u dokumentima 1734. godine a da ga samo 15 godina ranije nema u popisu što je siguran znak da je selo bilo potpuno pusto. U to treba verovati jer za susedna i obližnja sela, te 1719. godine, Gunjicu, Paležnicu, Berkovce, Cvetanovce, piše da su imala samo po jednog stanovnika, Babajić i Slavkovica po dva a Dučić tri...
Hronika o VeliŠevcima vrvi od zanimljivih podataka, kao na primer: seljaci su nekada držali tri puta više volova nego krava; zbog uništavanja košnica uz novčanu globu vlasti su upražnjavale i po pedeset štapova po turu; od nekadašnjih 12 vodenica sada radi samo jedna - turizma i proje radi...

Iako su selo Veliševci jedino u opštini Ljig koje nikada u svojoj istoriji nije imalo školu, pa ni dan danas, ima (i imalo je) dosta obrazovanih meštana, kao i svog velikana Alimpija Vasiljevića (1831-1911). Alimpije je završio Duhovnu akademiju u Kijevu u Rusiji, bio je profesor bogoslovije (predavao psihologiju), rektor, ministar prosvete u vreme Obrenovića, dva puta poslanik na ruskom dvoru...

Zašto je selo Grabovac nestalo i bilo pusto oko sto godina, kada se i kako ponovo „rodilo” kao Veliševci, pisci nisu mogli sa sigurnošću da odgovore, ali se zato na osnovu njihovih sigurnih saznanja može zaključiti zašto je selo i dan danas sa malo žitelja. Od 90 kuća (prema popisu iz 1910), u ratovima od 1912. do 1918. učestvovalo je 135 ratnika (vojnik i po iz svake kuće), a preživelo manje od polovine - njih 60. (U Drugom velikom ratu poginulo je sedam, preživelo sedamnaest.)

Za čitaoce „Kolubare” uzećemo slobodu da citiramo jednu stranicu hronike koja upravo govori o tragediji pojedinih porodica u ratovima 1912 - 1918:

„Najtragičnije je proŠla majka Peladija, žena pok. Lazara Radisavljevića. Ona je 1914. godine u rat ispratila tri sina: Nestora, Rajka i Dragutina i dva unuka Dušana i Jovana, Nestorove sinove. Svakome je spremila vunenu torbicu sa nešto hrane, vunene čarape i još ponešto. Kada su odlazili od kuće ona se hrabro držala ne pustivši ni jednu suzu. Pratila ih je ćuteći pogledom dok nisu zašli za jedan zavijutak. Pala je i tu joj je bio kraj. U kući je ostala samo nejač pa nije imao ko da je otpremi na groblje. Sahranjena je u blizini svoga doma, pored jedne kruške, gde joj se grob i danas nalazi. Kao da je predosećala porodičnu tragediju. Samo je jedan sin, Dragutin, preživeo rat i vratio se kući. Nestor i njegov sin Dušan poginuli su na Mačkovom kamenu, a drugi njegov sin Jovan vratio se iz rata bolestan i nije dugo živeo. Peladijin drugi sin Rajko biva zarobljen i umire u zarobljeničkom logoru u Mađarskoj 1917. godine. Nije tu kraj stradanjima ove porodice. Od 1912. do 1920. godine od tifusa stradali su: Nestorov sin Milorad, kćerke Leposava i Jelka, zatim Dušanova deca Milinko i Stanija, Jovanov sin Sreten i Jovanova žena Mirka. O sudbini troje ženske dece Nestorove ne zna se. Posle ovih stradanja Nestorov dom se ugasio.

Porodica Vladimira Jovanovića održala se o koncu. Od šest sinova ostao je samo Dragan, a drugi su izginuli ili od bolesti pomrli u ratu od 1912. do 1918. godine.

Tragično je prošla i porodica Ljubomira Milinkovića. Njemu su sva tri sina stradala u ratu tako da je ostao bez muških potomaka.

Teško je stradala i porodica Milisavljević. Od trojice, koji su bili u ratovima od 1912. godine vratio se samo Milorad i to kao solunac. Svetolik je nastradao 1914. ali ne zna se gde. Milutin je iste godine umro u bolnici u Šapcu, od rana zadobijenih u ratu. U selu sada nema nikog od ove porodice.

Pored stradanja u ratu neke porodice su teško stradale u toku ili neposredno po završetku rata od raznih zaraznih bolesti koje su posledica ratnih okolnosti. Aleksandru Radovanoviću stradala su četiri sina: Budimir, Milivoje, Milorad i Radenko i brat Dragić. Od stradanja za vreme rata ugasila se porodica Dragomira Nikolića. Njemu je sin Sredoje, od 14 godina, umro u novembru 1917, supruga Draginja septembra 1918, kći Obrenija, od 12 godina, oktobra i kći Pava, od osam godina, 1918. godine.

Mladen Đorđević, sa ženom Sarom, imao je dva sina: Mihajla i Milovana. On je učesnik ratova od 1912. do 1918. godine. U Prvom svetskom ratu učestvovala su oba njegova sina. Mihajlo je u ratu 1914. ranjen, lečen je u Valjevskoj vojnoj bolnici iz koje je otpušten kući na oporavak. Kada je Srpska vojska, prilikom povlačenja, dejstvovala artiljerijom iz Gukoša na Austrougarsku vojsku 14. novembra, pala je jedna granata na Mihajlovu kuću, koji je u krevetu bio sa ženom pred porođajem i dvogodišnjim sinom Rajkom. Od te granate Mihajlo je na mestu poginuo, a njegova žena Milka preminula je posle šest dana od posledica ranjavanja. Srećom, sin Rajko, koji je bio između roditelja, ostao je nepovređen. Tako se ova porodica održala. Rajko ima tri ćerke i sina Milana; Milan ima ćerku i sina Gorana. Milovan, drugi Mladenov sin, prešao je Albaniju, ali je umro u Grčkoj 1915. ili 1916. godine. Sahranjen je na Srpskom vojničkom groblju Zejtinlik.”